(Ovo bi mogao biti 5 nastavak u ciklusu o španskom stripu, a može se posmatrati i kao samostalan prilog…) Da se osvrnemo još jednom na Potrčka (da, koristimo velika slova za ovde opisane likove, s obzirom da drugačije nisu imenovani) – rekosmo, za njega je bila posebna muka izguglati odgovarajuću odrednicu, dok nismo negde naišli na originalni naziv El Botones Sacarino! Inače, maestro Ibanjez se kao nekom uzoru otvoreno divio belgijskom velikanu Frankenu – i pored razlika u grafičkoj realizaciji, možemo se složitii da Potrčko deluje kao neka kombinacija Spirua i Gastona Šeprtlje – na ovog prvog svakako podseća po imidžu, a na drugog po nekom odnosu prema poslu; on doduše deluje misaono i emotivno manje zanesen nekim svojim svetom (svoje okruženje i čitaoce inače manje zaokuplja nekim razvijenim idejama) ali tu su svakako razni ljubimci, biljčice, igračke, sitni izumi i dr., koji ga odvlače od obaveza i karakterišu ga kao u suštini dobroćudno stvorenje koje ne shvata ozbiljno prilike u kojima se nalazi.
Čim je neko potrčko, u opisu posla je da bude uslužan i poslušan, i to po njegovoj naravi nije sporno, ali lako može da zabrlja… Njegov neposredni pretpostavljeni je Šef, koga često viđamo kako se servilno ophodi prema Direktoru, i vreba Potrčka da bi ga kaznio za njegove propuste i nestašluke; u datom kontekstu hijerarhije, obično Šef ispadne odgovoran prema Direktoru ako nešto krene naopako, a retko je Potrčko u prilici da direktno polaže račune glavnom gazdi! I, da ne bude zabune, u originalu je zapravo Šef označen kao direktor (El Directore) a “naš” direktor kao predsednik kompanije! (El Presidente)
I tako, kad se nastane frka i jurnjava za krivcima, često možemo videti Potrčka kako se diskretno javlja iz nekog skrovišta (makar i kanta za smeće) ili kako, zaogrnut velikim mantilom, na šalteru putničke agencije bojažljivo traži kartu za npr. Madagaskar!
