Kao crtač „Magičnog vetra“ i „Šangaj devila“, Darko Perović je ostavio neizbrisiv pečat na italijanskoj strip sceni. Slično dostignuće je usledilo među Francuzima radom za izdavačku kuću „Soleil“. Naš i komšijski narod je osvojio „Brekom“ i ostalim radovima obesmrćenim u domaćim i regionalnim strip revijama. Špance je, pak, među „belim nebalkanskim svetom“ dotakao ranije, svojim kratkim stripovima koji su izlazili po nebrojenim časopisima i brali nagrade redom po Evropi. Kuriozitet za ove stripove jeste njihova vremenska lokacija – rane devedesete, početak konflikta u bivšoj Jugi, sankcije, trbuhom za kruhom, Barselona, izolacija…Sve to pogodi čoveka, bio on umetnik ili prosečna osoba.
Darkovi kratki radovi su sve samo ne prosečni. Za početak je tu kratka priča „Azra, Alaraph…“, omanji iskorak u intersekciju ljubavi i rata. Ili je bolje reći metafizički izlet u dva svakodnevna entiteta koja se gotovo svakodnevno, negde, na ovaj ili onaj način vode. Kao i glavnina ovog ranog Perovićevog opusa, ovaj strip potpada u jednu (prvu navedenu) od dve kategorije: ili je potpuno Perovićev, ili je u saradnji s Abulijem. Ovde nam autor prikazuje sirovi kontrast ishoda pri odabiru jednog od entiteta za vođenje. Dvoje mladih, jasno bleđi i vidljiviji od ostatka krajolika, govore gotovo naivno o zvezdama. Sa druge strane, vojnik usred post-apokaliptičnog nereda sedi – i savršeno se uklapa u isti – dok čeka da smakne neprijatelja kojem je vrlo sigurno zadatak da paralelno smakne njega. Meci koje vojnik ispaljuje ka mladoj Azri i njenom sagovorniku Kastoru prolaze kroz njih, na iznervirano iznenađenje njegovo. Naravno, on pri kraju stripa strada, neceremonijalno, van kadra, dok oni i dalje sede, živi, zagledani u zvezde. A sledeća zvezda je „Jedna zvezda za mene“, omanji eksperiment Perovića i Dubravke Senčić, koja se ovde navodi kao scenarista. Naime, ovo je nastalo iz nerealizovanog intervjua koji je Senčićeva trebalo da vodi s Perovićem. Sastav istog ostaje nepoznat, ali su se fragmenti našli kao plodno tle za crtača da sastavi novu nadrealnu priču sa dvoje ljudi, i opet nekako se tu protinje postapokalipsa, kao i nova propast u pripremi, programirani narod, jenjavajuća ljudskost u vidu nage žene s kojom muški protagonist provodi vremena, i naravno sve to u nedostatku dijaloga. Niko u ovom stripu ne priča. Naravno, ide naracija, ali nema razgovora. Doduše, nisu ni potrebni – muškarac napušta pospanu ženu nakon odnosa, juri pravo ka nekom postrojenju spreman da ispali nešto u atmosferu. Niko na ulici mu se ne obraća. Oponenti ga prate bez ijedne reči. Žena ustaje i tiho pali cigaretu, u ruci ovaploćujući zvezdu. Nema mnogo vremena za razgovor kada se skončavaju ljubav i svet.
„Satory Bar“, još jedna potpuno Perovićeva priča, je nešto manje konfuzna i čita se kao maestralan vic. Arheolog Karlos Kambera – inače još jedna u nizu beskrajno zanimljivih Perovićevih ženskih likova – sa svojim robotom vršlja po smetlištu zarad zarade za rad mukotrpni, ali je napada gnusno stvorenje koje potom ubija sitan samurajčić. Karlos spušta njeno umorno oko na ratnika i rešava da ga vodi sa sobom u grad, prvenstveno radi prodaje njegovog šlema koji vredi bogatstvo. Samurajček je u stvari robot, pod kontrolom nihilističnog naučnika s željom da pročisti svet od požude i srama. Opet, ova priča je vrlo otvoreno providna i lagana za čitanje, pošto ne krije u sebi metafizičke zavrzlame niti je eksperiment u kadrovima poput prethodne dve. Ima početak, sredinu i kraj. Izgleda kao fina vinjeta koja kombinuje Perovićevu ljubav prema drevnom Japanu sa predispozicijom za naučnofantastične dekonstrukcije – farse, čak. Zato će katane da sevaju pored pištolja, u sklopu futurističkog bara sa japanskim imenom. Sledujuća, takođe ful-Perović strip-kreacija, jeste „Heroji su umorni“. Pošteno rečeno, ni sitnijeg stripa, ni veće zagonetke. Opet dvoje – potkovani ratnik muškarac i nešto nežnija žena – u svemiru, opet pitanje zaštitništva i uzajamne pripadnosti, ali sa nedovoljno konteksta da se potvrdi bilo šta. Pogotovo rezon iza leptira u svemiru. No, onog trenutka kada delo postavlja više pitanja no što nudi odgovore, to delo uspeva. Mada, to nije nužno pravilo za kvalitet. Priča može da bude i prilično pravolinijska i tek delinično tajanstvena, kao što je sledeća tutto-Darko tvorevina „Mali grad u Nemačkoj“. U ovoj priči se, na ne baš ceremonijalan, ali nikako ne loš način, vraća Brek, Perovićev najcenjeniji ortak. Maltene je paralelan u svojoj situaciji sa samim autorom. Nalazi se u dalekoj zemlji od rodne grude, primoran na diskretnost i tišinu, oslobođen obaveze. Oko njega gotovo niko sem duhova minulih dana. Zola (vrlo verovatno) upokojena, stari saradnici i kad banu – poput Mashynkae u ovom stripu – dočekaju pištolj. Nije Breku lako, pogotovo ne u tom malom gradu u toj šugavoj Nemačkoj. A kada je ikojem iseljeniku išta laku? Naravno, strip je daleko više od omaža negdašnjem najuspelijem radu umetnika. Perović koristi ovu priliku da se poigrava ljudskim identitetom, da preispituje ljudske boljke poput prolaznosti, apatije, izolacije, regresije u sebe i odbijanja promene položaja, kao i odbijanje novog sveta da prihvati staro gvožđe. Perović je to možda samurajski podneo (o tome više pri kraju teksta), ali Breku slabo to ide, izgleda.
Slede tri priče, tačnije tri dela jedne iste tematske celine, nažalost osakaćene za četvrtu prerano. Te tri priče nose ime „Duboko i hladno“ i možda najbolje oslikavaju ono kroz šta je autor prolazio u svom najkritičnijem periodu. Svaka od priča se bavi gotovo natprirodnom silinom koju poseduje jedno more. Prelepi apsurd mesta odakle je potekao sav život, a koje vodi u najgnusniju smrt. Prva priča se bavi dvojcem ronioca, Dačom i Stounom, koji su poslati da preispitaju potapanje podmornice i smrt njene posade. Strip jezivo, bezmalo lavkraftovski provodi dvojac kroz stravične situacije prepune leševa koji hodaju i sude preživelima, to te tačke da ih ni smrt ne ostavlja na miru. Sledeća priča suprotstavlja ljude morskim psima, samo da bi ih u jednom trenutku fuzionisala u jedan entitet. Ajk, trenirani dubinski ronilac i istraživač, po odnosu sa jednom devojkom sanja teške košmare u kojem njegova ne slučajna imenjakinja ajkula kidiše na njega. Pri samom kraju stripa, Ajk, u naletu ludila, postaje ajkuloliko biće i kasapi sav narod pred sobom dok se ostali batrgaju ka izlazu. Jedan od odbeglih mornara takođe vidi lice ajkule pred sobom – samo da se i on probudi ukraj iste devojke s kojom je Ajk provodio noć. Iako je veza između devojke i transformacija samo nagoveštena, isključiti je je izuzetno pogrešno. Treća prilča se bavi podvodnim variocem Nikolasem Svensonom. Njegova priča je priča krivice, priča protkana podvodnim vizijama aveti koje ne bi trebalo da su tu. Svenson, nesvestan da je ubio kolegu Sergeja Ugrinova na najkrvoločniji mogući način, svoj život gubi u kabini za dekompresiju, nemoćan da se izbavi i stabilizuje nakon preranog izranjanja iz jednog pritiska u drugi.
Obično ovakvi natprirodni elementi ne uspevaju u stripovima koji za cilj imaju da zaplaše. Perović nadaleko prevazilazi puki pokušaj plašenja publike; sa ovim „Duboko i hladno“ trojcem on čitaoca saterava u ćošak, ne daje mu da diše, guši ga, kida ga na komade, do one tačke kada i dlakama na glavi iskaču dlake od jeze. I sve to uz pravu atmosferu davljenja, gubitka u tamnim dubinama enormne vodene grobnice.
Isti taj natprirodni element se našao i u priči koja je po scenariju delo plodnog pisca imenom i nadimkom Nenad Mikalački Đango; česti saradnik hrvatskog crtača Igora Kordeja se ovom kratkom pričom obratio Peroviću, pričom punom kendoa, mistike, pljačke i psovanja, sa prihvatljivom dozom stereotipova. Perović je potvrdno klimnuo glavom, i rezultat je „Maska“. A unutar „Maske“, sitni krimosi Pinki i Paloma rešavaju da iz kendo kluba – gde Pinki često pije batine od prisutnih – ukradu masku koja jednom matorom japanskom klijento vredi mnogo, taman toliko mnogo da zagolica njihove džepove. No, kako stavlja masku, Pinki trpi bol i patnju kakvu nikada do sada nije. Naravno, maska sadrži duhove poraženih ratnika, i osoba koja se obraća Pinkiju kada je navuče je osoba bez lica, i sama borac u negdašnja vremena. I naravno, u maniru „Satory Bara“, priča se završava kao fino vezeni vic time što je kupac maske, inače prapotomak legendarnog samuraja Takašija kome je maska pripadala, takođe i vožd kendo kluba gde je Pinki stalno visio. Ova pričica je daleko laganija od prethodnog triptiha, mada to ni ne čudi s obzirom da je u njoj scenarista neko drugi, a ne sam Perović.
Veliki deo ovih priča je na ovaj ili onaj način (auto)biografski po Perovića. Stranac u stranoj zemlji, nateran da se odvoji od starih prijatelja i formira nove, autor te prve, najkritičnije periode izgnanstva mora da reši na jedan od dva načina – eksterno produktivno ili eksterno destruktivno. Ova druga solucija sa sobom vodi najčešće (samo)ubistvo. No, Perović se rešio za samurajsku istrajnost i svoju pečal je izrekao crtačkim putem. Stiskanje dubokog mora je za njega bio stisak egzila, stisak nove, neoprostive sredine gde male ribe postaju ručak većim i gde nema mnogo vremena niti prostora za oprost. I sam u intervjuu kaže da je na vreme izronio, a testament toga su sve ove – mahom – započete priče. Da, svaka od njih je imala potencijala za rast, svaka je bila „pilot epizoda“ nekog novog eposa. Ali na kraju ostaše srećni počeci.
A ti srećni počeci su našli prostor u tvrdokoričenom albumu pod izdavačem „System comics“. I naravno, poput najprominentnijeg osećanja duž ovog Darkovog perioda, album-zbirka nosi naslov „Duboko i hladno“ i podnaslov „Započete priče“. Ima nade za nastavak, potrebna je samo čelična volja. I uz nju britka sablja i prevazilaženje straha od dubina.
