Tebe nema, nema zvezde s` neba…
Tebe nema, a moja si potreba.
Nema tebe, srce mi zebe…
Nema tebe, nema meni ni sebe.
Gde si, s kim si,
čija si – moja nisi.
Pada inje po mojoj kosi u sred proleća,
laticama pritiska moja snažna pleća.
Stresam se od slatke, davno zaboravljene jeze
pod nestašnim lahorom tek raspupele breze.
Kiša rominja, zaliva mi čelo
koje postaje glatko, smireno i belo.
Proleće je, namiguje na me…
Namignuo bih i ja, ali sram me.
Leto sam ja, šta ću ja u proleće…
Pitam se dok lasta me obleće.
A opet, iznova, dok jesen mi se sprema,
pitam se šta li ću ja ako tebe nema?
