Sunce se sa zvezdama susreće,
poruka se sa osećajima prepliće.
Jaka, kao zemljotres što planine u prah ruši…
Snažna, kao bujica što nabreklu branu guši.
Osvit zore je sumrak sreće
jer sa svakim sumrakom tvoje ja odleće.
Odleće, kao lasta put juga
koju čeka ova moja prolećna tuga.
Znam, vratićeš se ti, ali dokle još?
Šta ću ja ako izgubim sa sledećim sumrakom taj blistavi broš?
Od sumraka do svitanja, od zore do pitanja
grebu me naša preplitanja.
A nada, baš kao i svaka nada, budi svitanje…
Budi svitanje u sred ovoga mračnoga grada
I što je veća nada, i što je osećanje veće,
čini mi se da je sve bliži sumrak naše sreće.
