Usadila si strah u moje telo,
kao nož u leđa je zabolelo.
Smestio se među moje kosti
nameren svaki damar bosti.
Iskezio zube, pa se smeje,
svuda grozno sumnju sada veje.
Izbečio oči, vreba, čuči
i svaki tren koristi da me muči.
Želi li, hoće li, da li može?
Jesi li joj se zavukao ispod kože?
Želi li s tobom i dalje da diše,
hoće li te voleti više?
Da li može bez tebe da provede dan,
bez tebe slatko da utone u san?
Strah raste, gomilaju se pitanja…
Odgovori će stići pre svitanja.
Pre nego što me strah raščereči u svom jadu,
ljubavi moja, daj mi nadu.
