spot_img

Uspavanka

dreams, snovi, krevet, žena, nebo, noć, san

U plavom polukrugu
Kao u plavim snovima
Upiši nežno prstićem
Nevidljivim slovima
Sećanja lagana.

A onda nacrtaj dugu
I malu kuću od paprati,
Ugasi u njoj tugu
Da možeš mirno zaspati,
Moja dragana.

Na jastuk slan od plakanja
Čekanje će te opiti,
U času tužnog otakanja
Oči ćeš tiho sklopiti
Sama ko ledina.

A zatim ćeš tiho krenuti
I u moju krv ćeš uvreti,
U plavom bolu uvenuti
I u zagrljaju mi umreti,
Moja jedina.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.