Boris Mandić o novom romanu Zorice Tijanić – Do svidanja, Avgustina
Sunce je previsoko. Noć je. Gusta tmina se izliva iz sebe same i širi se organizmom poput bolesti, kojim teče crna krv, teče i uliva se u melanholične tišine Azovskog mora, gde se kao utvara davno zaboravljenog sećanja, njiše, na hladnim vetrovima, jedna mala upaljena sveća čiji se plamen zove – Ljubav; Sunce je sada preblizu, topi nas, i mi nestajemo da bi postali, tamo negde daleko, gde su prazna reč i laž nemogući, gde se pije samo nektar istine: nestajemo i postajemo, čitajući ga, u romanu Zorice Tijanić, Avgustina.
Polifonija formi pisanja: tiha elegija duše koja, poput Šopenovih nokturna, svira noćnu muziku (malu noćnu muziku?) iznad svetle mesečine žute boje; pesma tišine (ostaje tišina između nas) i elegantnog bola, koji klizi nežno na pokrovu od svile; poetični govor podsvesti; emocije koje vibriraju na belim stranicama; prošlost jeste sadašnjost a budućnost jeste prošlost, mi smo deca zaborava i nade – solilokvij sokratovskog karaktera (svaki istinski razgovor je razgovor sa samim sobom): ja sam onaj koji više nisam, ti si tu ali nisi, oni su samo oni, on jeste ja, ona će biti u onome ona je bila, mi smo ti koji će tek biti, oni prosto nisu, mi jesmo skoro pa malo, ne vi niste nikakvim slučajem, pa ko je onda?, svi smo: ko sam ja? Ja sam Avgustina. Ja sam Zorica Tijanić.
Poezija usamljenosti, vapaj za spajanjem, rat sa sobom, rat protiv drugog, rat, razdvajanje, uništenje (ono što nam je ostalo zajedničko je strah). Proza bola iz kojeg priča bol za drugi bol koji čita: da li je Ljubav moguća? Bol kaže ne, ne postoji ništa do kratktrajni bljesak jalove nade da praznina može biti ispunjena, a taj sizifofski pokušaj su bogovi nazvali – Život; bol kaže da, negde u tajnim prostorima tvoje leve hemisfere postoji mesto gde sam ja ti, gde si ti si ja, a zajedno smo Ljubav. Zorica Tijanić u svom romanu grli rečima i bol koji kaže ne i bol koji kaže Da!
Ispod tople površine ima mnogo mulja i trave u koju se zapleteš i na kraju utopiš: roman Avgustina je ne(m)oćan i očajnički pokušaj jedne izgubljene duše da ostane na površini (jedini način da čoveku bude lakše jeste da ode), da bude zagrljena, uhvaćena, shvaćena, da bude spašena od tonjenja i davljenja, od zaborava, duše koja se grčevito bori da pobegne od usamljenosti, usamljenosti koja je gora od smrti: samo me dodirni ti-kome-ne-mogu-kazati-ime, dodirni me polako i oprezno, da potonemo zajedno u tvoj desni džep košulje boje sivog mora.
ja više nisam ja, ja se ne bih prepoznala na ulici
Niče kaže, na tragu tog antičkog, starogrčkog filozofa kome nećemo uzalud pominjati ime, a kome su i bogovi zavideli a ljudi ga mrzeli (da parafraziramo Ničea), da svuda vlada borba: u prirodi, kosmosu, društvu, državi, čoveku, duši.. Roman Zorice Tijanić je jedna velika borba sa sobom, i kao i svaka istinita borba, ona je neizvesna! Borba unutar sopstvene duše, u ogloljenosti emocija, strahova i nada je najteža borba (uvek je sigurnija tamnica na čiji se mrak oči naviknu), nevidljiva, a opet titanskog karaktera po svom intezitetu i ulogu. Da li će pobediti Zevs i njegovi svetlosni olimpijski bogovi lepote ili Titani iznikli iz mračnog Tartara je egzistencijalna dilema neizvesnog ishoda, koja se odigrava u dubinama srca svakog čoveka: Avgustina je prikaz takve dileme – biti ili ne biti, pitanje je sad, govori svačije srce, govori mrtvi Hamlet, govori Avgustina.
život u zagrljaju tišine ispisuje najlepši stih
Poezija se uliva u prozu u slovu A (A kao Avgustina), slovo A dalje teče ulivajući se, poput Tihog Dona koji se gubi u nemim vodama Azovskog mora, u jedno malo sećanje boje sivog neba. Sećanje se, hodajući po obalama zaborava i smrti, priseća da je san Ljubavi usnio javu u kojoj se šetamo samo ti i ja, u drugoj ulici levo od večnosti… Avgustina.
Boris Mandić
