Devojčice,
vi, koje ste večeras poslednji put
uspavale svoje lutke
i krišom od njih,
na prstima,
došle na ovu igranku,
sa zenicama pitomim,
sa zenicama srnećim,
bistrim kao najveći
kao najlepši cvet,
i vi sa osmehom toplijim
od mesečine na proplanku,
i vi, zaljubljene u prvi uvojak
što vam pokriva uho,
i zaljubljene u ceo svet…
Dečaci,
vi, koji ste večeras
prvi put nekako drukčije,
mangupski začešljali kosu,
pa vam se odjednom čini
da vam niču brkovi,
a osmeh vam na licu
sličan muškijim ljudima,
i vi, sa klikerima u džepu
i pegama na nosu,
što se pravite važni,
pa ste promenili hod,
a srce i dalje vam drhti
kao preplašeni miš
u zadihanim grudima…
Hajde, započnimo ovaj
naš prvi tango u životu!
Igrajmo!
Nije strašno.
Dva levo – jedan desno.
Jedan levo – dva desno.
Evo, brojimo svi uglas.
Zbogom olovni vojnici!
Zbogom detinjstvo sa kikama
i plavom mašnom!
Zbogom sve ono što je bilo juče!
Dobro nam došlo
sve ovo što je ispred nas!
Nije ovo čas hemije
niti čas matematike.
Tiho!
Tiho za one
pred kojima se večeras
otvara mladost široka!
Umesto lutaka
pred svakom devojčicom klanja se
po jedan živi, pegavi lutak.
Umesto klikera,
u srce svakog dečaka
kotrljaju se dva topla
i nasmejana oka.
Miroslav Antić
