Istraživanja ukazuju da pozorište može imati značajan uticaj na kognitivni razvoj deteta. Upotreba drame kao metod učenja predstavlja efikasan način savladavanja novog štiva i pruža izuzetne resurse učiteljima.
Kako beleži snažne pozitivne efekte na kognitivni, socijalni, emocionalni i fizički razvoj učenika, drama može postati moćan alat za razvoj pismenosti u učionicama. Njena primena zahteva spontano angažovanje u izmišljenim situacijama i tako daje učenicima mogućnost da „dožive“ jezik i nove izraze koje uče.
Istraživanja su pokazala da su mentalni procesi koji se aktiviraju za razumevanje drame veoma slični onim koji se aktiviraju prilikom čitanja, stoga ne iznenađuje podatak da deca koja su iskusila ovakve oblike učenja pokazuju sklonost ka pravljenju ispravnih lingvističkih izbora i češće izražavaju svoje mišljenje.
Mnogim učiteljima ideja o angažovanju učenika u dramskim aktivnostima ipak nije primamljiva. Zbog nedostatka edukativnih programa za učitelje u ovoj oblasti koji bi im pokazali kako dramske elemente mogu implementirati u svoje svakodnevne predavačke aktivnosti, učitelji se uglavnom ne odlučuju za njihovu primenu.
Prednost drame, međutim, leži upravo u njihovoj prilagodljivosti. Većina dramskih aktivnosti uopšte ne zahteva od učitelja da do kraja isprate iskustvo iz pozorišta. Kada drama postane sredstvo u svrsi edukacije, učitelji bi trebalo da ih vide kao ideju ili koncept, a ne nekakav strogo određen model koji se mora pratiti.
Postoje dve oblasti u kojima drama naročito ostvaruje pozitivne efekte. Prva je bogaćenje vokabulara, a druga je pisanje.
Jedna od tehnika za bogaćenje vokabulara upotrebom drame je „kreiranje događaja za pamćenje“. Na primer, dok se deca pripremaju za čas, učitelj kaže: „U redu, vreme je da počnemo da radimo. Uzmite svoju mačku, rasturite sto i počnite da pišete o drveću na plafonu“. Ovo će zbuniti učenike i uslediće pitanja o rečenici koju je učitelj izgovorio. Tada on odgovara: „Izvinite, konfuzan sam. Da li znate šta znači biti konfuzan?“. Tako je kreiran jedan događaj „za pamćenje“, koji je zaintrigirao učenike i uveo novu reč u upotrebu. Dramske i pozorišne igre mogle bi, dakle, da transformišu tradicionalni odnos nastavnika i učenika (autoritet–primalac) i uključe učenike u proces učenja koristeći kreativno istraživanje.
Kada se radi o pisanju, drama pomaže u sagledavanju situacije koja se opisuje. Na primer, deca se mogu naći u ulozi nekog lika i tom prilikom odglumiti priču zadatu za pisanje. Postavljanjem pitanja o događaju koji su odglumila, ona potom objašnjavaju svoj doživljaj na osnovu uloge u kojoj su se našli, na neki način „iz ličnog iskustva“. U tom procesu neka deca dodaju nove likove, situacije i tako razvijaju sposobnost opisivanja na višem nivou. Istraživanja su pokazala da su deca posle ovakvih aktivnosti kreativnije opisivala priče, razvila kritički odnos prema sadržaju i produbila odgovor na tekst.
Dramske tehnike kombinuju elemente kreativne drame, improvizacije i pantomime. One imaju ogromne pozitivne efekte na razvoj pismenosti, akademski uspeh i socijalnu interakciju i lako se integrišu sa sadržajem iz drugih školskih predmeta ili sadržaja. Sve ovo čini dramu svestranom alatkom za nastavu, koja predstavlja jednostavan i isplativ metod ostvarivanja raznovrsnih obrazovnih ciljeva kod dece.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
