Traje februar. Prethodne noći (odnosno, prethodne u odnosu na datum pisanja ovog teksta) sam izašao sa par ortaka. Mala opaska: ja sam 90-to godište, a moj dijapazon drugova, bliskih koliko i povremenih, se širi po pitanju godišta od pedeset i nekog do devedeset i nekog. No, društvo sa kojima neretko pijem u rodnom mestu se kreće u domenu ranih osamdesetih, nešto stariji, recimo, od strip autora Borisa Stanića iz Pančeva.
Sedim sa tim društvom, gledaju oni utakmicu a ja crtkam nešto. Nikad me nije mnogo interesovao sport. Jedan od ortaka, sad već četrdesetogodišnjak, će za petnaestak minuta otići da se vidi sa curom, tananom mladom damom koja je tek zakoračila u dvadesete. Drugi ortak se već sprema da ide; sutradan on i drugi poznanik putuju do Kragujevca zarad neke svirke. Treći ortak ostaje iza i gleda u telefon. Jedva razmenjujemo par reči pre nego što se distanciramo. Put nas vodi u kafanu. Tamo još manje komuniciramo od buke. On se dopisuje sa ženama. Ja čitam neku mangu preko telefona. Posle sleduje razlaz.
Inače imamo dosta tema za razgovor, ali ovo veče je bilo relativno…depresivno. Maltene kakve umeju da budu tokom pozne zime. No ovo je delovalo drugačije. Kao da se nešto istrošilo. Naravno, veče nije bilo tu gotovo; naleteo sam na jednog mladog momka posle, nazvaćemo ga Jorgovan, i ubili smo jednu šetnjicu oko grada čisto da se razbudim. Pride, usput naiđem na još jednog ortaka – njega ćemo nazvati Vlada – i njegovu devojku, pa smo tu postajali par trenutaka. Sve u svemu, bez supstance, ali opet barem nešto.
Barem nešto.
Od dotičnog društva, do relativno skoro samo jedan od njih je imao stalni posao. Dobro, sad ima već par meseci kako su se njih nekoliko sveže zaposlili, ali do tada je sve stajalo u mestu. Primera radi, jedan od njih bi provodio vreme obilazeći crkve i pripremajući prste za klavijaturu i moguću karijeru sviranja na svadbama. Drugi bi provodio svako jutro u kupovini širom grada, svako drugo podne u nekom vidu sporta, a maltene svako veče uz alkohol. Treći, i pored posla, odlazi pravo kući depresivan i samo čeka kada će da zapali cigaru, potegne čašu ili povuče uncu.
Sve to me povuče na još jednog ortaka (namerno ih sve ostavljam neimenovane, ili sa pseudonimima), nediplomiranog filozofa diminutivnog rasta i predanog radnika na ciglani, koji je tek pet godina stariji od mene. Jednom smo zadenuli razgovor o poslovima, o tome kako mali broj našeg društva ima stabilne veze, stabilne poslove, ili stabilne porodične situacije. „Vidiš, Ivane,“ veli on meni, „mi smo izgubljena generacija. Nemamo nikakav oslonac, mnogo toga smo propatili, mnogo toga nam je nedostajalo u životu pa sada nemamo pravac.“
Bukvalno iste reči sam pročitao u albumu „Ja, pacov“ Borisa Stanića, koji je upravo deo te izgubljene generacije.
I nije slučajno što se dotičem upravo ovog novog albuma. Daleko od toga da je ovaj uradak najkvalitetnije štivo Stanića (tu čast ima „Anahoreta“), a nije ni toliko pitom poput dva albuma sa Radosavom (čiji završetak i dalje čekam). Doduše, ume da bude surov kao „Blatište“ i „Đogul tiranin“ (čiji nastavak i dalje čekam). Ne, ovo delo se izdvaja na drugi način, i postoji razlog zašto sam upravo njega odabrao da recenziram.
Ali pre toga, overimo malo našeg pacova.
Mršav, grbav, sa naglašenim trbuščićem, ružan, neuredan i potpuno aharizmatičan, pacov prolazi kroz svet kao patka kroz govnjivu reku. Gotovo da nikad nema za pivo, pa se grebe od drugih – a kad nema druge, od sopstvene familije. Već ima dobrano preko 30 godina, što je taman tri decenije sa tačno nula radnog iskustva. Seksualni život mu je nepostojeći, a o ljubavi može samo da sanja. A realno, ni drugovi mu nisu nešto. Jeste, jedan od njih barem ima izražajnu karakternu crtu – sakuplja figure. Jeste da to nije baš sfera kojom se svako hvali, ali mu to barem daje malo na ličnosti, dopunjuje ga da ne bude potpuni prazni papir od osobe. Naš pacov ni to nema. Njegove teme za razgovor su gotovo uvek mlake i bez ikakvog začina.
No, nije kao da se njemu ne javlja prilika za posao. Problem je što ju on onda svesno izbegne. „Pa ne moooogu ja to…“ I opet se setim priče. Svojevremeno, tamo dok je DS bio na vlasti, opština iz koje sam poreklom je rešila da nekako satre problem nezaposlenosti. Bezmalo 60oro ljudi je čučalo na birou, mahom muškaraca i žena koji su izgubili poslove u državnim firmama – i, pride, vikali na sav glas da treba „država d’uradi nešto!“ I gle čuda, država i jeste d’uradila nešto; opštinski čelnici su sklopili neki ugovor sa jednom firmom iz Švajcarske gde bi, o trošku skupštine, bezmalo 40oro nezapošljenih ljudi otišlo u Švicu na profesionalnu PLAĆENU obuku, radili jedno tri meseca, i onda se sa diplomom i propisnim dokumentima vratili u Srbiju spremni za rad u firmama kojima je trebao stručni kadar. U prevodu, posao je bio ponuđen na tanjiru, na izvolte.
I koliko se ljudi od tih 60oro nezapošljenih javilo za ovu ponudu?
Daj bože njih trojica.
U tom domenu, stav osobe poput Stanićevog pacova nervira. Ako ti se već nudi prilika, ne oslanjaj se na izgovore, koliko god da ti je jadan život. Zgrabi priliku i cepaj napred. Nije kao da imaš mnogo da izgubiš. Potrudi se malo, korakni napred, možeš ti to.
Ali on ne može to. Stanićev pacov, kad zapravo malo porazmisli o svojoj situaciji, od simpatičnog sitnog pacovčeta postane rogobatna, jeziva, neljudska (preciznije, neljudskija) kreatura. I opet nije sam. Nakon kratke posete mog prijatelja, inače novinara i glumca-amatera, prosledio sam mu „Ja, pacov“ da pročita, uz prva četiri toma mange „Laku noć, Punpune“. Nekako sam pod uticajem da će mu se oba svideti, a kazaće vam se nešto kasnije u ovom tekstu i zašto. No, zavirimo malo u autore ova dva strip dela; Asano Inio, isto kao Stanić, zna da predstavi ljude izgubljene generacije (jer, naposletku, tu je sličnih godina kao Stanić). I tu je instrumentalno, sem samih autora, porediti i dva lika sličnih godina u stripovima im – naime, i pacov Stanića i ujka Juići Asana Inija su besciljni ljudi koji se, kad se suoče sa stvarnim životom, toliko izobliče da gledaju u vas onakvim pogledom kakav uništava, razara, ne da da se pomaknete. Koji je košmaran.
„Ovo je iz mog košmara!“ veli mi konobarica iz rodnog mesta dok prelistava blok sa mojim skorašnjim crtežima, zaustavivši se na jednom karakterističnom licu. Ne mogu da je nazovem drugaricom, jer smo samo tangentalni poznanici, ali delimo bezmalo jednu istu osobinu, a to je da imamo katastrofalno jezive košmare (jednom, dok je radila u drugom kafiću pre par godina, mi je pomenula kakvi su). Uistinu, kad čovek prelista te crteže u blokčetu mi, pa još na crnom papiru, zapita se. Zapita se šta prolazi autoru kroz glavu kad ovako nešto stavlja na papir.
Malo je bolno kada osoba ima poteškoća da se uklopi u društvo, ali nekako deluje jače kada ista ta osoba ima kreativnu crtu, kada je umetnik. Moj ortak-novinar, recimo, je žestoki empata, i ne pomaže činjenica da se pritom bavi glumom, kao i pisanjem. Moja poznanica-konobarica se svojevremeno bavila plesom (a pride i sama skicira, kako mi reče onda dok je gledala u svoj košmar na mom papiru). Jorgovan možda nije sam umetnik, ali jeste konzument lepih umetnosti (a i majka mu je spisateljica i pesnikinja). A kad smo kod pesnikinja, jedna sitna i mlada poetesa s kojom družbujem već par godina isto nije daleko od ove pečali, iako ne spada u okvir izgubljenih generacija. Kao posmatrač svega ovoga, i kao pisac, ne mogu a da se ni ja duboko ne pozamislim. A ako to prenesemo na ljude koji su se zapravo profesionalno pokazali kao umetnici, ni Inio ni Stanić nisu daleko od ovakvog poimanja sveta – neminovno je da su em akteri (i podjednako pouzdani koliko i nepouzdani naratori) em zabeleživači sveta oko sebe. Putopisci učmalosti.
Tu ulogu ima i naš pacov. Možda nije inteligentan poput, recimo, mog ortaka-novinara, mog ortaka iz kladionice, moje poznanice-konobarice, mlade pesnikinje, Asana Inija, ujka Juićija, pa čak ni samog Stanića. Ali jeste neko ko, kad naiđe trenutak, ume duboko da se zamisli. A onda zaboli jače nego bilo šta.
Postoji razlog zašto ne sudim previše pacovu. Naposletku, premda je pacov, i on je čovek. A znam da nisam jedini koji to misli. U šetnji sa ortakom-sakupljačem ploča, čovekom sa gvozdenim prezimenom i povećom kolekcijom stripova, natenane sam prozborio o Stanićevom delu, na čelu sa pacovom. Taj isti ortak je relativno skoro upoznat sa delom ovog pančevačkog autora, ali je u čestoj prepisci sa istim, do te mere da je svoj primerak strip albuma sa pacovom dobio direktno od autora, sa sve posvetom. Pride, to je čovek koji je fino situiran, sa poslom, ženom, detetom, itd. Dakle, daleko od toga da je u sklopu kakve izgubljene generacije. Ali premda smo i on i ja nekako van tog kruga, razumemo dobro šta našem pacovu smeta. I premda ne mogu baš reći da saosećamo sa istim, donekle mu opraštamo nesigurnost. Barem do te mere da mu uzmemo jedno pivo. Ne više od toga.
„Serija se zvala Bumfights“, kažem ja prijateljici-glumici pre koje veče. Govorili smo o drugim šansama, o propenzitetu za opraštanje na greškama, na učenju, na iskupljenju. „Rufus Hana, jedan od klošara u toj seriji, je imao očajan život, korišćen je za sve i svašta. Onda ga je, na ulici, pored kontejnera, našao jedan postariji Azijat sa štapom, uveo ga u kuću, oprao, obukao, nahranio i ponudio mu posao. Popravljao je ograde. Lagano se ratosiljao alkohola, skinuo tetovaže koje je bio nateran da uradi tokom Bumfights-a, i dotle je došlo da je mogao sebi da priušti stan. Oženio se, imao četvoro dece, u koautorstvu napisao knjigu i držao je govore širom SADa na temu svog životnog iskustva. Popravio se. Nažalost, jedna saobraćajka 2017. godine mu je uzela život.“ Da, nekad je život kurva, i trenuci sreće se mere godinama, mesecima, neretko i danima. No Hana je pokazatelj da uvek ima šanse za napredak. To su i moji ortaci sa početka teksta doživeli kada su, nakon puno godina, konačno dobili stalno zapošljenje i malo više stabilnosti u životu.
Samim tim, deluje kao da ima nade i za pacova. Sam kraj albuma nagoveštava da je krenuo, ranom zorom, da traži posao. Da li ga je našao? Da li je počeo da se čupa iz gluposti zvane „inertnost modernog života?“ Eeee… To je Stanić ostavio neodgovoreno. Na vama je da popunite praznine.
