Znate kako, nije ovo pitanje od skora aktuleno. Oduvek se o ovoj temi diskutovalo kao o kategoriji koja podleže stalnoj promeni i koja je uzrok velikog broja sukoba u mišljenjima.
Ah, ta lepša polovina roda ljudskog. Evino potomstvo, čije su pripadnice prouzrokovale velike ratove, mnogobrojna samoubistva, ali i najlepšu muziku i poeziju.
Pod kategorijom Da li ste znali?, svaka fizički zdrava žena ima isti broj otvora (čitaj: rupa) u sebi i to na potpuno istim mestima. Ne, lažem. Broj se razlikuje eventualno na ušnim resicama, kako neke od nas preferiraju malo više rokerski fazon.
Živimo u doba tehologije, to je činjenica. Mnogi standardi, ideali, postulati, vrednosti, pa i želje se korenito menjaju. Munjevitom brzinom.
Možda su teme koje ću pokrenuti već prežvakane mnogo puta. Međutim, ne mogu da odolim, a da još malo ne zabiberim čorbu ovim uzavrelim pitanjima, uzročnicima večitih polemika.
Zbog nekih svojih životnih okolnosti (moram naglasiti, planskih i vrlo željenih), imala sam priliku da se poslednjih meseci ukotvim u jednu mirnu luku i natenane, veoma studiozno posmatram okolinu i svet oko sebe. Mnoge stvari su mi zapale za oko (uzgred i dušu), ali su dve stalno iznova izvirale. To su površnost i dubinska nesreća.
Vidite, neću da s igram psihologa ili, ne daj Bože, psihijatra. I nije na meni da sudim niti osuđujem, te ne bih volela da me neko na taj način razume i kasnije interpretira. Moja zapažanja i tumačenja jesu subjektiva, pristrasna,ali svakako ne plod bilo kakvog osećanja poput gneva ili zavisti, kako zaista,makar poslednjih nekoliko meseci nisam bila ni ljuta ni kivna usled neke situacije, ili pak zbog neke osobe. Prosto nije bilo prilike, kako sam se realno diskonektovala od urbanog života, samim tim i ljudi, i učaurila u svom internom krugu bližnjih i voljenih.
Pod utiskom različitih emocija koje samo naviru, što bi naš narod rekao niotkuda, u jednom trenutku reših da bacim sve na papir i tako sebi malo olakšam teret duše. Isprva sam mislila da to bude početak jednog svojevrsnog dnevnika, ali mi je na kraju tog mog pisanija nekako bilo žao da ne podelim sa još nekim ova svoja razmišljanja i potencijalno eto, olakšam dušu još nekome.
Dok pišem ovo, setih se jedne svoje učenice. Kada se ova scena dogodila, bila je možda neki četvrti, peti razred osnovne škole. Usred časa, počela je da plače i bacila mi se u zagrljaj.
„Sarooooo, zašto me svi diraju? Kažu mi da sam ružna i ćorava i da sam kao glista! Zašto mi to rade? Ja nikog ne diram!“
Suvišno je da opisujem sada kako sam se u tom trenutku osećala. Hajde neka to bude neka mešavina bespomoćnosti i besa.
„E mila moja, tvoje vreme tek dolazi, procvetaćes s godinama. Imaš divnu dušu, neiskvarenu, pameti i ljubavi za izvoz i rukice toliko dugačke da bi mogla zagrliti celu planetu.“ Ma dajte… Šta bi njoj toj značilo, da sam rekla tad… Kad sam došla malo sebi, uspela sam da joj sugerišem da pokuša i ignoriše sve te provokacije, da bude svoja i da će, verovala ili ne, sve to jednom proći. Standardno. Pa znam i sama.
Veliki problem na današnji dan pravi i internet. Internet je, znate, opasna stvar. Ne kažem, ja mnogo volim internet, ali nikako sve njegove mogućnosti, da ne kažem nemogućnosti i sadržaje. Ono što se plasira u tu posebnu galaksiju ne mora nužno biti dobro. Štaviše, čini mi se da svakim danom sve više luči otrova. Društvene mreže. Okej, imam ih i ja. Dobre su, ukoliko ih koristite za pravu stvar. Ja sam, recimo, gomilu poslova i projekata plasirala upravo ovim putem i čuk čuk, većina je urodila plodom. Povezala sam se sa različitim ljudima koji su mi pomogli u realizaciji i sa kojima sam počela da sarađujem, ali i družim privatno. Ali meni stranice na fejsbuku služe za reklamiranje onoga što radim, ne za samoreklamiranje, kovanice koju lično doživljavam kao reklamiranje samog sebe, kao individue, mada mnogi tvrde suprotno. Slikanje samog sebe, fotošop, lajkovi… Čemu to služi? Prema onome što sam ja imala priliku da vidim, samo za zavaravanje sebe i drugih, maksimalno srozavanje samopouzdanja i samopoštovanja, i sticanja određenog broja kompleksa.
O otuđenju i intelektualnom odumiranju da ne govorim. Ali hajde sad,dosta o ovoj temi. Vratimo se lepoti.
Srž ovog mog eseja, zapravo je nešto drugo. To je zdravlje. Po meni, zdravlje je vazda bilo lepo. Zdrava kosa, zdrava koža, zdravi zubi… I naravno – osmeh! Pa umesto da devojčice učimo kako redovno treba da posećuju frizere, kozmetičke salone i solarijume, a kasnije eto i plastične hirurge, bolje da ih naučimo elemetarnoj kulturi redovnog odlaska kod stomatologa i ginekologa.
Noge su zdrave i kada možete osetiti pomorandžinu koru ili se malo nažuljati na kost. Premda, neke druge naizgled nevidljive i neosetne stvari mogu biti uzročnici trajne nesreće pripadnika oba pola. I… Šta je tu lepo?
Ovde ću stati. Vodeći se istočnjačkom filozofijom, ostaviću malo prostora za individualno razmišljanje i tumačenje. A zaključak je zapravo konstatacija od koje sam i počela. Kao što određene strasti rađaju niske nagone, tako i površnost rađa bolnu i dubinsku nesreću.
A rupa k’o rupa. Ima ih i u asfaltu.
