Do sinoć sam imala jednu potpuno drugačiju ideju o čemu bih pisala danas. Jedan razgovor sa dragom, isprva koleginicom, a potom i sjajnom prijateljicom, promenio mi je planove za gotovo 180 stepeni.
Svi mi prolazimo kroz neke malo manje srećne i uspešne periode u životu. Nekad je to do nas i u našoj moći kontrolisanja razvoja situacije, ali nekada baš i nije.
Kako je većina moje generacije „izrasla iz cipela“ studenta pre par godina, neko i neko se bukvalno od tada vrti u nekom svojevrsnom začaranom krugu života, samom sebi juri rep ili pak nečiji tuđi, o koji se na kraju nekako uvek spotakne i fljusne nosem o zemlju.
To se dešava svima, dešavalo se i meni, i ne znači da opet neće. Nakon skoro sasvim uljuškanog studentskog života u kojem je najveća briga da li će se ostvariti dovoljan broj bodova za budžet i dovoljno visok prosek za stipendiju i dobro mesto u domu (napomena: razumem da je tokom tih dana i godina zaista to prava noćna mora), prosto se čovek nađe u zbunu dok mu pred očima samo igraju reci: A šta sad?
Onda nastupaju razne scene, koje se razlikuju od osobe do osobe, mada je suština uvek ista. Neko besomučno šalje CV-jeve na hiljadu i jednu adresu, volontira, pristaje na neplaćene prakse, razna izrabljivanja i degradirani rad van struke (iako je možda sve to isto uspevao da radi i tokom studija, nadajući se da će ga to nekako poštedeti i izdvojiti iz mase nakon završetka školovanja). Neko drugi opet kreće onom linijom manjeg otpora, tražeći razne veze i vezice, ili počinje da imitira okruženje (čak i roditelje) pa kuka na trulu državu i kako ovde „nema ‘leba“, pa se bakću oko nekog odlaska u inostranstvo, jer eto, tamo cvetaju ruže. Neko treći je opet vrlo optimističnog duha, te ne dembeliše i ‘vata zjale, nego se hvata u koštac sa životom i pokušava da, eto, možda i nešto svoje pokrene.
Volim što su ljudi iz mog okruženja pripadnici ove poslednje kategorije. Vedri, nasmejani, puni duha i optimizma, borci u svakom smislu te reči.
Međutim, postoji jedna stvar sa kojom sam se sinoć složila sa mojom dragom Milenom. Šta god čovek radio i kog god se posla prihvatio i davao sebe, ipak treba da se čuva i da ne izgara do kraja.
Ne zbog toga što možda neko neće imati kulturu da sutra kaže „izvini i hvala“, niti zbog manjka hvalospeva, popularnosti i novca. Slažem se da ambicije trebaju da postoje, da su predanost, vredan rad i još više, a sve ređe, poštenje, stvarno velike vrline. Ali ipak svako treba da u celom tom vrtlogu ambicija i strasti uspe da sačuva sebe i svoju suštinu. Ja lično, ne volim prizor nekoga ko se pretvorio samo u posao. Kada se bore namnože, kosa stanjila, kada smejalice ublede. Kada se iskrice u oku pretvore u neki napadan plamen koji se silno razbuktava i kada se u govoru nazire gotovo zmijsko siktanje.
Pre godinu dana sam imala jedan momenat. U trenutku sam shvatila da sam počela da preskačem i zanemarujem svoje rituale. I umesto da svake subote ustanem samo kako bih skuvala kafu i potom se vratila nazad u topao krevet da bih od korice do korice iščitala novi broj Politikinog zabavnika koji je izašao prethodni dan, ja se nađem na ulici, jurim na čas jedan, čas drugi, grcam usled deadline-a za neki prevod i odlažem dugo planirani ručak sa najboljim prijateljem. Biće svima jasno kada kažem da ja taj status kod njega više nemam.
Tanka je linija između ambicije i pohlepe. Čovek ima tendenciju da bude povodljiv i cap (!!!), rodio se još jedan neskromni patuljak u ovom već isuviše ludom svetu.
Umetnost je kad umeš da napraviš jedan dobar slalom, da vodiš život odgovorno i revnosno, ali da uvek postoji mesto za štikliranje spontanosti.
U suprotnom, čovek postane asocijacija ili čak sinonim za neke „gorko-kisele“ stvari, a ranije je, recimo, bio pravi melem za dušu.
Da podvučem crtu ovde. Bitno je samo da se stavke u tefteru, kao što su „lakiranje noktiju sa sestrom uz „Hairspray“ pušten na YouTube-u :)“ i „amatersko kartanje sa ekipom kod Dula, na tebe je red za pivo i perece“, poštuju isto kao i rokovi na poslu i plaćanje računa.
I onda je sve dobro.
