Na svetu zaista ima mnogo različitih ljudi.
Foliranata, prevaranata, referanata za utiske, večitih optimista, umetničkih duša, kvazi umetničkih duša, baraba, čepulja, ortodoksno zlih ljudi, avanturista, filantropa, istinskih filantropa i tako dalje u nedogled.
U ovoj, kad sagledam malo bolje, kategoriji polu-sveta (sa par izuzetaka), shvatam da sam preskočila svoju „omiljenu“ grupaciju ljudi. :) To su emotivne pijavice.
Onog momenta kada čujem da neko izusti: „Znaš, ja sam veliki emotivac,“, dobijem poriv da se ćutke okrenem i odšetam u nepoznatom pravcu, što dalje. Iskustvo govori (ne legenda) da kada neko prelomi preko jezika izjavu ovog tipa, ne može baš biti toliko veliki emotivac.
Pravi ljudi od emocija iskazuju svoja osećanja kroz delo, pokret, osmeh, mimiku ili gestikualciju. Oni to rade nesvesno i nemaju potrebu da bilo šta ističu rečima. To su ljudi koje ganu, čak žestoko gađaju pojedine stvari, situacije i ljudi. Ovi drugi koji to tvrde da jesu, ustvari svojim prenemaganjem samo žele da privuku pažnju, isisaju energiju iz drugih i pritom još eventualno dopuste sebi da uživaju u pustoši koju ostave za sobom.
U ovoj priči postoji još jedna jako bitna stvar. Nije ništa čudno, a mnogima nažalost ni strano da nas intuicija nekada može debelo prevariti i navesti da u svoj krug ljudi, i to bliskih, pustimo jedno takvo stvorenje. Ljudi smo i propusti se neminovno dešavaju. Sve je to život.
Kada se tako nešto desi, tj. kada eventualno prepoznamo ono što se zapravo zbiva, čovek treba da zna kako da reaguje.
Nisam sigurna da preporučena reakcija na ovakvu situaciju ima univerzalan naziv, ali sam je ja svojevremeno nazvala emotivnim raskantavanjem.
Za sve postoje granice. Pa kako ne dozvoljavamo da iskoračimo iz samonametnutih okvira poštovanja, dostojanstva, pa čak i ljubavi, isto tako ne treba da dopuštamo da drugu ljudi zalaze preko našeg praga tolerancije i dobre volje. Pritom sa skrivenom namerom i željom da nam naruše spokoj i unesu nemir, bilo u naše okruženje ili u nas same.
Ako niste dovoljno hrabri za susret „oči u oči“, pozovite. Napišite mejl, pismo. Nemojte da prećutite. Iskoračite iz straha. Raskantajte se. Ne dajte svoj osmeh, svoj miran san.
Svoju kafu s ratlukom od ruže. Jutarnje nago kupanje u hladnoj reci i popodnevnu siestu. Večernju šetnju s kerom, pripito višesatno spremanje ručka subotom uz Gloriju Estefan i ekipu. Bioskop nedeljom. Bezbrižno flertovanje svaki dan. Čitanje pred spavanje. Svoje rituale. Šta god vas čini srećnima.
Ne dajte svoj život emotivnim pijavicama, čak i da se radi o nekom bliskom, tj. najizgled bliskom. Nekome koga dugo poznajete i kome ste verovali. Koga volite. Niko i ništa nije vredno tog osećanja iznurenosti i ispraznosti, a kamoli suza. Ni najbolji prijatelj iz detinjstva, ni nebitna šizofrena žena koja vas iz nepoznatog razloga spopada na ulici kad vas vidi.
Raskantajte sve i ne dajte se. Ne dajte svoju idilu.
