Baba ima običaj da me s vremena na vreme priupita da li imam momka. Na moje „nemam baba“, kao iz topa mi dobaci „ako vala, ovako su svi tvoji!“. Važi baba, jeste, svi su moji.
Ovih dana razmišljam da je u njihovo vreme nekako bilo mnogo lakše. I nisu imali neko preveliko pravo na izbor. Kome ih namene, tome su i odlazile. I obrnuto. Kako zapovede starci, tako se bespogovorno radilo. Neki su bežali, neke su vraćali, nekih su se odricali, ali uglavnom ih većina na kraju posluša. Nisu ljudi bili ludi tada. Znalo se ko je kakav, napamet cele loze i rodoslove, ko je pio, ko se kock’o, ko je prgave naravi, lenj, ili nije baš sasvim „čist“. Shvatam da su se pojedini mladenci bunili, makar onako u sebi, ali su pristajali i poštovali tradiciju.
Tako i moja baka. Isprva su se poštovali, kaže, a kasnije se razvila i ta ljubav. Dođe to sve s vremenom, decom, tako stalno govori. Onim lepim, ali i ne toliko lepim trenucima u životu kada mora da
se držite zajedno i borite dalje.
Danas je sve nekako naopačke. Svako traži nekog Pravog, neku Pravu. Postavljaju se razni uslovi i kriterijumi i to vrlo nerealni. Počev od onih trivijalnih o visini, težini, građi, boji kose, očiju i stručnoj spremi, preko onih gde i šta radi, zašta je dobar materijal, da l’ za jedno veče, dve, tri, povremeno viđanje, ozbiljnu vezu, brak i roditeljstvo. Kao da je bilo ko na svetu u poziciji da postavlja nekakve uslove i kriterijume.
U tom traženju se spotičemo na mnoge toliko pogrešne izbore koji nam se na određeno vreme učine pravim i uliju nam nekakvu nadu. Sve dok ne padnu maske, ne dođe do razotkrivanja i onog toliko mučnog momenta: „Ej, pa tebi nesto fali!“
Ma, jok. Pa naravno, svakome od nas nešto fali i to je sasvim u redu. Nekom kilo više, nekom kilo manje, malo duža noga, lepši nos, više para ili daska u glavi.
I onda se mrsimo i mlatimo sa sijaset ljudi, upoznajemo i predstavljamo po milion puta dok nam se ne smuči da ponavljamo rođeno ime, ko smo i odakle smo, koga imamo od porodice, šta imamo od škole, koja nam je omiljena boja… I tako u nedogled.
Troškarimo dušu tako što je cepkamo i ostavljamo svakom takvom koji nam se ukaže na putu. I to da bismo u svom tom probiranju naišli na tu jednu, posebnu, savršenu osobu. Našu eksluzivnu.
Mislim da je problem u tome što se mnogo očekuje. Medije više ne pratim, čitam isključivo knjige, zato što su mi mnogo realnije. Ljudima se podmuklo serviraju priče kako je idila te vrste moguća, da se samo mora biti iznimno strpljiv, držati visoko i da će nam se neko, eto, eventualno desiti. Po mom mišljenju time samo truju svoju svest, a i podsvest, samo ne znam koje od ta dva više. Prema mojim statistikama veće su šanse da će nas udariti kometa, nego li da će pred očima naprasno iskočiti ta, šatro, prava osoba.
Ljudi se uče tome da ne treba da prave kompromise, razmišljaju u množini, da se povinuju nekom drugom. To i ne treba, ali ono što svakako treba jeste da se međusobno uče, usklađuju, tolerišu i naravno, vole. Ljubavne veze su postale previše planirane, proračunate i plastične. Mnogo se toga očekuje, a premalo se daje. To nikako, ni u jednom svetu niti univerzumu ne može biti dobro. Zato je i sve više razvoda, jer niko neće više nikoga da trpi. Tako to bude kada se sretnu Niko i Niko.
Sve je više bunta u ljubavi, srljanja, vođenja paralelnih veza. Pa nisu ljudi cipele pa da nosiš kući više pari i isprobavaš dok ne shvatiš koje su ti najudobnije, pa one ostale vratiš nazad.
Baku su udali za jedva dve nedelje. Kad sam je pitala jednom „pa dobro bre, ženo, kako dozvoli to, šta je tebi tada bilo u glavi, pa ti dedu nisi uopšte znala!“, mirno mi odgovorila „pa znala sam da ću imati ceo život da ga upoznajem, ali i da nam je krajnji cilj isti“. Tako je i bilo.
A neki od nas će, čini mi se, ceo život provesti – čekajući tu ekskluzivu.
