Све око нас од дрвета до камена, од земље до неба, до звезда, свако живо биће, од невидљивог до џиновског, бојом, обликом, покретом, звуком, тоном, шаље поруку.
Људи, државе, космос, тајним или шифрованим порукама, комуницирају и исказују став, осећања, све оно што не желе речима, написаним текстом, снимком или фотографијом да саопште.
Уметност је шифра, порука, кључ, којим уметник открива неку тајну, упућује у други свет за који дотле нисмо знали. Своје дело поклања нам као кључ којим ћемо откључати скривена врата кроз која улазимо у нешто ново и непознато.
Поред научника, који откривају нове истине и законе , принципе на којима почива свет који нас окружује и чији смо део, уметници својим делима откривају нове или проналазе невидљиве светове а ако их не пронађу они их једноставно створе, измисле, и не остаје нам ништа друго до да верујемо у њих.
На шта би свет личио без уметности: без књижевности, сликарства, музике, игре, позоришта, филма…
На шта би свет личио без фресака, осликаних пећина Алтамире, Мона Лизе, Фидије, без катедрала, Микреланђела, Гаудија, Моцарта, Чарли Чаплина, Достојевског, Неруде, Лорке, Андрића, Јесењина, Синана Мимара, Исидоре Дунакан, Чајковског, Реноара, и хиљада других дивова знаних и незнаних који су границе наше маште и количину лепоте, померили и увећали.
Како бисмо одрастали без бајки, цртаних, Петра Пана, Аладина, Дизнија, Модиљанија, Ван Гога, наиваца….
Сваки уметник има свој тајни код, своје писмо, шифру, брзо га препознајемо по сродности и заволимо.
Мрежом асоцијација претворених у боје, простор, површине, линије, сенке и светлост, сликари нас уводе у свој чаробни свет у који упадамо као Алиса у Земљу Чуда и путујемо тако ван сваког времена и простора несвесни да смо још једанпута пустолови, истраживачи који трагају за тачком сажимања, Борхесовим Алефом, у чијем средишту је наша бесмртна душа која крије све наше љубави, страхове, наде, очекивања, тајне и одговоре на оно што нам се чини да никада нећемо сазнати.
Сваки уметник има свој, јединствени и непоновљиви, код у коме је и , микроскопски мален, његов лични, тајни, састојак.
Тај трун који он додаје, који светлуца и разликује га од мноштва је управо оно што га чинни јединственим, другачијим, различитим.
Ко ће уметничком коду наше цивилизације додати ту сићушну блиставу честицу са својствима најквалитетнијег дијаманта никада не знамо. Не учи се из књига, не учи у школама.
Глумац је онај који глуми, који нас помери својом магијом корак ближе непознатом или нам да одговор на нешто што нам значи, сликар је свако ко слика, писац ко пише, а да ли има тај фактор икс, ту чаробну икру, одрђује неко други, ко зна ко и ко зна зашто а потврђује време. Нема школе за уметнике. Има за обућаре, стоматологе, шнајдере, има за занат, али и међу њима неко јесте а неко није.
Зато када видимо сликара како слика не знамо да ли је пред нама племенита душа заљубљена у лепоту оностраног или творац који помера време, зидове и планине, који отвара врата бескраја.
Честа надменост, ароганција, надобудност па и љутња “ школованих уметника” личе на глупост, несигурност у сопственост, пред непрегледном колоном великана у свим областима уметности који су својим делом обасјали своје али и будуће време стварајући своје правце који још нису стигли до академских катедри.
Њихова дела пред згаслим и у сенку палим делима “школованих” увек изнова показују да се занат учи а уметник рађа те високи носеви повлашћених, дворских и државних уметника – миљеника личе на Пинокијев нос, на кловновске украсе који служе забави и смеху доконих.
Нека ова, вероватно непотребна, тирада буде увод у кратку причу о једном од безброј уметника који верно и стрпљиво и упорно прати своју причу као да осваја задате коте на мапи коју му је ко зна када и ко и зашто неко дао. Стрпљиво и понизно служи свом усуду без роптања корача стазама које му је неко исцртао не питајући куда воде.
Прати своју нужност и слика своје слике на којима се налазе облици и боје које су тематски сродне стварајући своју причу , не бавећи се тиме да ли је и другима разумљива. Он испуњава свој рад на задату тему.
Пламсају боје на његовим платнима, чисте оштре, умивене. Тону, урањају у јаку, лимун жуту, црвену, тамно плаву, уздижу главу оштре стене Борачког крша ка наранџастом моћном словенском богу Перуну.
На необичан начин лебде главе у том обиљу и заслепљујућој снази плаветнила, ватре и сунца. Лебде главе српских витезова, јунака, мудраца, духовника, сливају се потоци горњогружански, марширају српски хероји, митолошких размера, историјски топоними, владике, Апис, Милунка Савић, умни људи који су стварали Давида Србију која никада није повила главу пред Голијатом Светом, Црном Удовицом Европом, разузданим и бахатим каубојима далеке Америке, крволочним серовима Уједињеног, у злочину против малих народа, Краљевства.
Губио је Давид битке, примао ударце али се увек уздизао и плашио Голијате.
Улазећи у свет српских витезова и духовних, умних, људи, и истих таквих из белог света који су се усудили да примете, заволе и подрже, мале дрчне Србе, он их бележи на својим платнима, не тако прецизно занатски колико прецизно са емотивне и психолошке равни, не тако предвидљиво као акдемски сликари већ изненађујуће и неочекивано.
Њихове главе лебде на осунчаним пољима у плаветнилу снажном као плава гробница, зеленилу тамном и тајанственом на тренутке као хладови густих шума горњогружанских а онда изненада прозрачно зеленим попут шумадијских поља или топло плавих као шљивици у песмама Добрице Ерића. Слике лебдећих глава? Зашто? Ко зна? Само аутор. И тај правац вероватно неће стићи у књиге и историје уметности али сликар види оно што осећа и осећа тио што види. Уметност не тражи сама по себи објашњења она само та слика је само лозинка, порука , пут ка неком “ светом гралу”.
Нико не мора да каже ово су слике које ће обележити свог аутора у времену у коме је стварао, нико не мора да каже да су најбоље, али ће многи да застану пред овим мотивима, пред главама српских витезова, пред “Оком соколовим” пред небеским, крилатим шумадинцем Михаилом Петровићем, пред необичном игром симбола који окружују Арчибалда Рајса насликаног на карти која је испала из џепа неког ванвременског коцкара, пред чудним и несхватљивим дијагоналама које уоквирују Аписа, Елизабет Роуз, пред маленим ратником који се бори против огромног црног рака, лете виолине и други симболи око Гаврила Принципа, накривиле се старе куће на зеленим падинама Горње Груже и тако у недоглед.
Шта је то? Тајна? Запис сличан ономе у пирамидама, пећинама, пустињама, житним пољима.
Сликар о коме је реч је по много чему необичан, окренут ка многим другим стварима, раније спорту, касније фотографијама, новинарству дружењу и самовању.
Он живи, дружи се, спава и сну се не раздваја од својих слика. Многе прво одсања па их наслика. Оне су његови другари и затворски чувари. Затворени су у истом простору и као да воде разговоре без почетка и краја.
Он је сликар који, сигуран сам, има ту моћ да ушета у своје слике и корача заједно са витезовима скривеним стазама Борачког Крша. Разговара са њима, пије воду са Јешевца а осване уз музику Махалије Џексон окружен четкицама, бојама, рамовима и штафелајима.
Убеђен сам да ће једног дана ући у неку од својих слика и вратити се после много година када новински чланици који ће забележити његов нестанак избледе и ужуте.
Само ће ретки повремено рећи: „Чини нам се да смо видели једног високог, мало повијеног човека како са нечим великим као да је урамљено платно иде према Борачком кршу, ка тврђави Радета Облачића.“
Нико неће бити сигуран да ли га је баш видео или му се само учинило али они који га познају знаће да је то он.
Иде на врх међу облаке да још једнпута или камером или четкицом овековечи то коначиште, то огњиште српског витештва.
А онда, једнога дана, изненада ће се појавити и на неком необичном неочекиваном месту поређати своје нове слике и окружити их причама о времену у коме су живели загонетно се смешећи испод својих ршумовићевских бркова.
Можда неће нико или ће можда само на порталу „Показивача“ бити забележено:
„Крагујевачки новинар и сликар Милош Игњатовић отворио је своју нову изложбу у црквеној порти у…“
Овог лета његове слике су прошетале Србијом, Лајковац, Кнић, Борач, просторије крагујевачког СУБНОР – а. У старој градској кафано “Србија” легендарном месту које ће сигурно у причи трајати дуже од себе саме, па можда и од самог града изложио је фотографије на којима је Милутин Ђевић, крагујевачки песник, боем и новинар који се прерано преселио у онај други, “паралелни” свет. Тиме је наставио причу о крагујевачким занимљивим људима којих више нема. Пре тога на истом месту је била изложба фотографија посвећена Радовану Шаренцу.
Новинари ће отићи до његове куће да ураде разговор са њим, да им растумачи симболе и метафоре на новим платнима. Дуго ће звонити али нико неће отворити. Неко ће рећи: Опет је негде отишао.
Биће у праву али не потпуно. Милош ће бити у свом стану – атељеу али у некој од својих слика ићи крооз дуга заталасана поља чудесне Шумадије, и у њој Чаробне руже Груже.
Његов поруку, уметнички код, ће неко некада протумачити и као књигу прочитати његове слике – приче тиме ће његова порука добити печат времена и бити записана или ће заувек лутати са витезовима српским кроз пределе које је за њих и за себе насликао.
