Ponovo joj je došao u snove. Ovoga puta ga je sanjala najstvarnije do sada. Dok se budila u suzama, isprekidano je hvatala dah i pokušavala da njegove obrise zadrži svojim rukama. Nije bilo moguće, klizio joj je niz prste, odlazio kroz prste. Svetlucavi, prozirni obrisi njegove figure gubili su se u izmaglici njenog suznog oka. Još jedan nedosanjan san. Još jedno razočaranje. Još jednom bol.
Još jedan dan ispred nje – bez njega. Gleda telefon, razmišlja. Još jednom je u dilemi. Posle svakog sna, svakog jutra pomišlja da ga pozove. Jednom je to čak i uradila, ali odmah potom prekinula vezu. Zna da bi taj poziv sve rekao, a ona želi da taj poziv dođe od njega. Da on sve kaže. U tom razmišljanju shvata da je prošlo vreme za doručak i jutarnju kafu. Ostala je ponovo bez njih. Stavlja telefon u tašnu i kreće u susret novom danu.
Probudio se nešto ranije. Tableta za san ovoga puta nije baš najbolje delovala. Jedina korist od nje je što više ne sanja. Ništa, uopšte. Posmatra telefon. Možda je došlo vreme da uputi poziv. Ali, tada bi rekao sve. Ipak želi da ona bude ta koja će sve reći. Jednom je čak i uputio poziv, ali je odmah potom prekinuo vezu. Baca pogled na ručni sat. Vreme je da krene. Opet je ostao bez doručka i vežbi. Odmahuje glavom, stavlja telefon u torbu. Kreće u susret novom danu.
