Jutro. Magla. Ljudi toplo obučeni. I ispred mene jedan repić se njiše. Toplo je.
Autobus se tromo vuče svojim poslom gunđajući svojim motorom što još i mene mora da podnosi. Trudim se da se ne meškoljim previše i da previše ne budem zahtevan. Grejanje radi, ali ventilacija ne. Klimatski uslovi nepovoljni.
Skinuo sam jaknu, razmišljam da skinem i džemper. Ali, onda ću u autobuskom komšiluku biti jedini u majici. Odustajem od te ideje. Ipak nisam toliki avanturista. Možda više turista, mada se nešto u prvoj polovini ovozemaljskog života i nisam istakao po tom pitanju. „Ima vremena“, razmišljam.
Poranio sam. Promiču nadvožnjaci. Neispavan sam, a ne mogu da spavam. Bilo bi dobro da sve ove nadvožnjake brojim kao ovce, možda bih utonuo u san. Jedan, drugi, treći…Ili je, možda, bolje da brojim repiće…poput onog što je tu…ispred mene. Tek tada ne bih zaspao. Ili bih? Odlučujem se za automobile u suprotnoj traci. Neutralno.
Uskoro pravimo pauzu, stižemo do prvog odredišta. Još skoro toliko posle ostaje. Do danas sam smatrao da je polovina velika, sada tek vidim koliko je jedno celo. Neko će uskoro stići na cilj, mene čeka još blizu toliko. Uzdišem. Uvek sam bio igrač na duge staze. Izgleda i ostao.
Nisam čitao novine jako dugo. Nekako nikako nemam vremena. Jutros, u nekom bunilu jutarnje stanične izmaglice kupih jedne, sportske. Do maločas sam čitao, a kao da sam kupio neke političke. Nisu držale pažnju, a kao ja volim sport. Čim završim ovaj članak, ponovo ću se uhvatiti u koštac sa njima. Ovoga puta će mi biti malo lakše jer ću sastaviti tiket za ovaj vikend. Ne znam da li ću dobiti, znam samo jedno – ne smem da razmišljam o njoj.
