Kupio sam nove starke. Bele, kožne. Tražio sam ih, tražio…skoro godinu dana. Nisam želeo nijedne druge da kupim. I onda sam ih potpuno neočekivano našao na potpuno neočekivanom mestu. I uz njih, potpuno neočekivano, još jedne. I po ceni jednog para, dobio dva savršenstva.
Starke, inače, koristim samo za šetnju.. Nikada nisam potrčao u starkama više od par metara, sve plašeći se da ih ne oštetim na neki način. Čuvam ih, mazim i pazim, volim ih…i želim da mi što duže traju.
A onda je rekla da me voli. Trčao sam, kao bez duše, do tog autobusa. Razdaljinu koju bih pešice prešao za dvadeset pet minuta, ovoga puta sam prešao za nešto manje od deset. I stigao na vreme. I seo. I video je. I shvatio da je izgovorila jednu neistinu. I oprostio. I otišao.
Na kraju ove, nekom već poznate priče, treba reći da sam pomišljao čak i da joj se vratim. Ali, nije se izvinila. Nije na to ni pomišljala. Na kraju sam se ja izvinio starkama. Belim, kožnim. U njima, sa njima, sedeo sam u povratku, u klimavom autobusu. U belim, kožnim, istim onim u kojima sam prvi i poslednji put, k`o bez duše, trčao da stignem do nje.
