Gospodin Sekelj je teški bolesnik. Sa obe oduzete noge, sa rukama koje nekako uspeva da pokrene, sa mnogo mučnine i krvarenja, sa bolovima i povredama, sa svim onim što mu je namenjeno u ovom životu, uspeo je da napravi prijem u svom malom domu.
Došao komšiluk, rođaci, prijatelji, doneli lep osmeh i nešto optimizma.
– Au, sestro slatka. Što me leđe bole. Oka nisam sklopila…
– Kome pričaš. Jedva se krećem. Puče mi glava…
– Mene promaja ubi, uši mi zaglunule…
– Ja sam se ukočio, sedim po ceo dan, kičma mi se iskrivila…
– Aj, što me leđa, nego što me i stomak savio…
– Meni pritisak skočio, aritmija…
– To da ne pričam. Pritisak mi 220, srce da iskoči…
– Ja sam se jedva okupao juče. Svaka koščica mi utrnula…
– Ma meni zub natek’o, a glava otkida…
– Kad je ovo vreme, krsta sevaju, kičma…
– Mene prostata zeza, celu noć u klozet…
– Komšo dragi, ja oka nisam sklopila. Sve me živo boli…
– Ma meni ovaj prst natek’o. Moraću na operaciju…
– A, što mi koske sevaju, da samo znate…
– Sva sam onemoćala koliko me stomak savio…
– A vi, Sekelj, ništa ne pričate? Vi, samo ćutite?
– Pa… meni nije ništa. Zdrav sam.
Muk u sobi…
Gospodin Sekelj baš zna da uživa u životu.
Samo mu ne treba dati da dođe do reči.
A i šta da kaže?
