U komadima

Neretko koristimo izraz „crno na belo“ kad želimo da istaknemo neku neoborivu i očiglednu činjenicu, nešto što je samo po sebi jasno na prvi pogled. Međutim, prvi pogled na korice stripa „Črepinje“ (u prevodu „Krhotine“; u moje selo rekli bi „Срча“) ne evocira baš ovaj koncept. Naime, iako su korice zaslepljujuće bele, a crteži jezivo crni, nije jasno o čemu je reč – „Krhotine“, a na korici insekti, bilje i silueta osobe.

Zadnja korica je, doduše, jasnija po tom pitanju. A kako ne bih sudio strip po koricama, preneću vam kako je strip „Črepinje“ opisan tokom tribine na kojoj je autorka istog, Neža Šivec, učestvovala kao glavna gošća:

Črepinje nam sa nemilosrdnom direktnošću, ali i empatijom, prikazuju svet od kojeg obično skrećemo pogled, iako postoji vrlo blizu nas. U stvaranju, autorka se odlučila za tehniku crteža ugljem, koja se retko viđa u stripovima, ali je izuzetno ekspresivna i efektno oslikava nesigurnu egzistenciju beskućnika i drugih marginalizovanih ljudi. Svako od njih, na svoj način, često uzaludno pokušava da sastavi „črepinje“ svojih razbijenih života.

Šta znači imati dom? Šta je vidljivo, a šta nevidljivo beskućništvo? Da li poznajemo pozadinu, životne priče pojedinaca koje srećemo na ulicama Ljubljane? Kako neko postaje beskućnik i šta to znači? S kakvim iskušenjima i pritiscima se svakodnevno suočavaju beskućnici, ali i organizacije i pojedinci koji im nastoje pomoći na različite načine?

Šivec, kako je i sama istakla, crpi inspiraciju iz svog dugogodišnjeg humanitarnog rada. Kao volonterka, a od 2021. i zaposlena u Društvu volontera „Vincentijanska zajednica dobrote“, organizaciji koja se posvećuje pomoći beskućnicima, stekla je dragocena iskustva koja su oblikovala njen umetnički izraz.

Interesantno je navesti da Šivec koristi retko viđenu tehniku u stripu – crtanje ugljem. Ovde me na neki način podseća na Zvonimira Vidića, vajara koji je principe vajarstva primenio u svom radu na stripu “Međugroblje” po scenariju Zorana Penevskog. I ovde ulazi ono “crno na belo” što sam istakao na početku. Naime, priča koja se bavi životima slovenačkih beskućnika ni ne može da bude dočarana bojom, već mora da bude ogoljeno, iskreno i bez pardona – da se papir ožeže ugljem, što bi se reklo.

Pričajmo malo o samom stripu. Naime, glavna akterka je Maja, mlada devojka koja, nakon što se suprotstavila ocu koji je nasilno napao njenog brata i majku, napustila kuću u potrazi za momkom zvanim Jan. Tokom njene portage, pričaće sa nekolicinom beskućnika usput, gde saznajemo malo o njima samima, o njihovom karakteru, o tome šta vole da rade, šta ih muči, i kako su došli do te situacije u kojoj se nalaze.

Mnoge stvari sam izostavio, znam. Ali treba uzeti u obzir da je ovaj strip jedna teška priča koja se prati iz ugla nekolicine aktera, gde je Maja u principu i glavni lik, ali na neki način i katalizator za storije drugih likova oko sebe. Čitalac bi verovatno ovaj tip priča nazvao mozaikom, jer ih ima mnogo i variraju. Međutim, ovde nisu u pitanju pravilni parčići kamena ili stakla koje sačinjavaju sliku – upravo suprotno; reč je o krhotinama, fragmentima, koji su neobrađeni, oštri oko ivica, a opet dovoljno prozirni ako se dublje sagledaju, i.e. razumeju. Ne znam da li je to bila ideja iza naslova „Krhotine“ koji Šivec rabi ovde, ali ne bi me čudilo da jeste, jer se tako lepo uklapa.

Porazgovarajmo malo o stilu. Ugalj na beloj pozadini je izuzetan izbor jer evocira jaka emotivna stanja. Kad vidimo, recimo, okršaj Maje sa ocem, osećamo kinetiku njegovih udaraca i njenog zarivanja krhotine od stakla u njega. Osećamo i eksplodiranje jednog od beskućnika koji je prekinut u pevanju, kao i enterijer prihvatilišta gde beskućnici jedu. Osećamo svu tu težinu.

Ali problem sa ugljem je što je nepredvidiv i neuredan, što se, nažalost, odražava i na crtež. Šivec lepo vodi priču, ali više puta sam uhvatio sebe kako iznova i iznova zveram u tablu kako bih prokljuvio šta se na njoj zapravo nalazi. I nije u pitanju štampa – naposletku, veliki broj tabli se sasvim jasno vidi – već je očito do stila autorke. „Črepinje“ je važna priča koju treba ispričati, međutim teško da će glavnotokovski čitaoci i šira publika moći da pređe preko ovakvog crteža na trenutke.

Naravno, uvek preporučujem priče poput „Črepinja“ čitaocima, i pored ovih prepreka. Beskućništvo i porodični odnosi su oba društvena problema kojima se treba pridodati dosta pažnje. Ni ne pamtim koliko sam puta video porodice gde su ili otac ili majka, ili pak oboje, bili preterano nasilni prema deci, ili jedno prema drugom. A s obzirom da sam i sam rezident jedne nimalo vesele metropole, znam iz prve ruke kako izgledaju žitelji grada koji nemaju svoj dom. Naravno, Šivec to zna bolje od svih nas, kao ispraksovana volonterka od više godina; „Črepinje“ je njen način da ove probleme istakne na videlo, da o njima pokrene razgovor, i da se, nekim daljim procesima, polako krene rad na rešenju za pomenute društvene boljke. Pribojavam se da lakih rešenja nema – ali ovo je dobar početak.