U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod „Marasa“ ili dve violine kod „Stolca“ i što sve bespomoćnije prirastam za ove ulice, za svu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na Bulevaru i za šareni lom izloga koji krupnim četvrtastim očima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.
Verovatno znate šta znači zaboraviti sebe na nekom uglu, duž nekih drvoreda, pod nekim prozorom… znači: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romantično, znači: sećati se tamo čak na Sen Žermenu malog bifea „Lovac“ iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opštine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna poželeti jedno spokojno popodne na obroncima kameničke obale.
Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo…
Više o večerima poezije koje pravimo u Novom Sadu i okolini saznajte na facebook stranici, twiter nalogu i instagram profilu. Osim toga, pogledajte naš youtube kanal. :-)
https://www.facebook.com/MedjuNamaRecitatorskaGrupa
https://www.instagram.com/medju_nama/
https://www.youtube.com/channel/UCKMcMk3rAnCb5TgIAdZ65_g/videos
