Ulica kralja Petra, Momo Kapor
Kad bih imao samo pola sata da nekom strancu koji ne zna ništa o nama, pokažem ko smo, šta smo i od čega smo napravljeni iznutra, proveo bih ga Ulicom kralja Petra. To je, naime, ulica koja poput duge spaja dve civilizacije, dve kulture i dve reke – Savu i Dunav, poput sedla prebačenog preko hrbata Beograda koji liči na leđa bika. Onaj deo uz Savu zvao se srpska ili savska varoš jer je pripadao srpskim trgovcima, a deo prema Dunavu nemačka ili dunavska varoš jer su u njemu, kao u kakvom malom Vavilonu živeli dubrovački, bokeljski, jemenski i jevrejski trgovci, a bilo je tu i Grka, Italijana i ne mali broj Austrijanaca zaostalih iza austrijske okupacije Srbije.
Ne postoji grad na svetu koji u jednoj jedinoj ulici, kao što je Ulica kralja Petra, ima Sabornu pravoslavnu crkvu, tursku džamiju i jevrejsku opštinu. Pođimo redom: Saborna crkva, zadužbina kneza Miloša podignuta je 1840., a delo je (kakvog li apsurda) nemačkog arhitekte Verfelda. Preko puta nje, nalazi se najstarija beogradska kafana, koja se u početku zvala „Kod Saborne crkve“ ali su crkveni oci zbog svetogrđa zabranili da nosi to ime, pa je vlasnik, umesto firme, tražeći novi naziv postavio znak pitanja koji stoji i dan današnji na njoj.
Na samo pedesetak metara od Ulice kralja Petra, na kraju Gospodar Jevremove stoji Bajrakli džamija podignuta 1690. novcem trgovca čojom Hadži Alije, pa se u starim dokumentima pominje i kao Čohadži džamija. Pokraj nje je turbe (nadgrobni spomenik) čuvenom dervišu Šejhu Mustafi iz 1783.
Pođemo li dalje ovom jedinstvenom ulicom, nailazimo na velelepno zdanje Jevrejske opštine koja i dan današnji radi i okuplja potomke beogradskih Sefarda iz znamenitih porodica Alkalaja, Medina, Amara, Levija, Kalderona i ostalih. U ovom kraju na Dorćolu odrasli su slikar i političar Moše Pijade, izvanredni umetnik Leonard Koen, poznata braća Baruh i kolekcionar Erih Šlomović. O ugledu i imetku ovih trgovačkih familija i dan-danas svedoče lepa zdanja u stilu poznog baroka i rane secesije. Ovaj kraj se zvao Zerek, a Jevreje koje je u petnaestom i šesnaestom veku izgnala španska kraljica Izabela primio je turski sultan Sulejman Veličanstveni, pa su se uglavnom naselili u Sarajevu i Beogradu gde su ostali do dana današnjeg.
Ova ulica se najpre zvala Dubrovačka, a tako se i danas zove njen produžetak koji vodi do obale Dunava. To ime dobila je 1872. kada su beogradske ulice prestale da se zovu po zanatima koji su se u njima upražnjavali; Ratarska, Kujundžijska, Abadžijska, Čohadžijska… Od 1904. do 1946. kada je dobila ime 7. jula (dan ustanka 1941, protiv Nemaca), ova ulica se zvala Kralja Petra po imenu kralja Petra Karađorđevića Oslobodioca, i to ime joj je danas vraćeno.
U neposrednoj blizini ove ulice, sa savske strane, nalaze se i dve ambasade; francuska i austrijska – država između kojih se mnogo godina odlučivalo o sudbini Srbije.
Okanemo li se na trenutak istorije, odvešćemo radoznalog stranca u beogradski Aero-klub na uglu Uzun-Mirkove i Kralja Petra, najelitnije mesto u Beogradu pre Drugog svetskog rata, koje je i danas zadržalo svoju ekskluzivnost luksuznih baroknih salona i visoke srednjoevropske kuhinje. U blizini je i remek-delo savremene arhitekture, staklena palata „Cepter“, u kojoj se nalazi jedna od najbolje opremljenih beogradskih knjižara i ugledna galerija slika. U pokrajnoj ulici je i Muzej Vuka Karadžića, a tu je i Pozorišni muzej.
Koliko je ova ulica, jedna od mnogih, upisana u srca Beograđana, najbolje svedoči podatak da je na njenom uglu sa Knez Mihailovom, izvršena prva mala revolucija u socijalizmu protiv takozvanih sivih restorana društvene ishrane u prvom mlečnom restoranu otvorenom u posleratnom Beogradu pod poetičnim imenom „Snežana“. Tu su se, dakle, prvi put umesto vladavine crnog hleba, pojavile kifle, do tada čudo neviđeno. Kifle, koje su kao što se zna, dobile svoj oblik polumeseca kao sećanje na tursku opsadu Beča, označile su kraj pedesetih prošlog veka u Beogradu, početak kraja sumorne socijalističke kuhinje. Kakve li ironije! „Snežana“ je danas jedan sasvim običan beogradski kafe čije se uloge u našim životima malo ko seća.
Kralja Petra ulica ima samo jedan nedostatak. U njoj gotovo da nema nijednog drveta, što je dokaz da je jedna od najurbanijih ulica, od samog početka, pobegla od „šumskog“ porekla. Ovo, inače, nije ulica u kojoj se ljubavnici grle u kapijama, niti ulica u kojoj se šeta. Suviše je značajna za obe te stvari, ali to ne znači da se u njoj, oni koji se vole, ne drže za ruke, naročito u otmenom restoranu „Ke pasa“, koji je takođe i mali luksuzni hotel sa pet zvezdica, gde se neguje meksička kuhinja.
Tu je i italijanski restoran sa srpskim nazivom „Košava“ gde bi moj gost mogao da pojede najbolji karpačo u gradu, nimalo lošiji od onog u venecijanskom „Haris baru“ u kojem ga je kao specijalitet lansirao čuveni Ćiprijani.
No, to ne znači da posle toga moj gost ne bi otišao stotinak metara niže, u orijentalnu poslastičarnicu na desert, gde mu na raspolaganju stoje isključivo turske poslastice: baklave, tulumbe, kadaif, sudžuk, tufahije i ćeten-halva, sve to, zaliveno bozom. Tu poslastičarnicu, inače, drži jedan od potomaka čuvene familije poslastičara sa Šar-planine, Pelivana.
Ne zaboravimo ni hotel „Rojal“ pri dnu ulice koji se donedavno zvao „Toplice“ u kojem su tradicionalno odsedali turisti iz Istočne Evrope, danas jedan od najelitnijih hotela u Beoradu.
Na kraju, ova je ulica najbolja potvrda istinitosti reči Milana Grola iz tridesetih godina prošlog veka da je Beograd „završan han na dugom karavanskom drumu, poslednji bazar Carigrada i prvi magazin Beča, na savskom đumruku“.
Izvor: opanak.net
