Veliki problem holivudskog cinizma je odraditi kvalitetnu malu priču. Velike priče funkcionišu odlično – divan dokaz tome su kvalitetni superherojski filmovi, oštrija i grandioznija naučna fantastika, adaptacije romana za mlade odrasle, nenadmašna animirana remek-dela, itd. Filmovi koji govore univerzalnim jezikom zabave. Male priče, pak, zahtevaju sve u vrlo prizemljenim, vrlo precizno prinetim elementima. Ne treba im obilje specijalnih efekata i zvučna podloga islandske sage, niti im trebaju bogovi i boginje od ljudi. Ne, ovde valja ubaciti onaj gorkokiseli šmek stvarnog sveta u kojem gledalac svakodnevno korača i obitava. „Sider Repids“ (zvanični srpski prevod filma i mesta radnje; možda zvuči rogobatno, ali tako pravopis zahteva) uspeva da preslika tu stvarnost i ubrizga taj šmek, i da pored toga uspešno ubaci i malo zdrave komedije, onakve uz kakvu se ljudski osmesi patnje najbolje slažu.
Glavni akter ove priče je osiguravajući broker Tim Lipi. Ne postoji mnogo toga interesantnog što ga izdvaja kao lika. Nije razvijotka s mišićima veličine ljubavi prosečnog Srbina prema Miloradu Čaviću, ergo nije savršen primer bogolikog ideala kome gledalac treba da teži. Ali pak, nije ni tipičan antiheroj, nema dramatičan život, nije ozleđen ničim vanvremenskim, ili čak i da jeste, slabo utiče na njega kao celokupnu osobu. Ne, Tim Lipi je upravo onakav tip osobe kao komšija opisan u naslovu ovog teksta. Jedan iskreni kez, jedna dobronamerna naivnost, veliki snovi u domenu vrlo male, vrlo nebitne profesije poput prodaje osiguranja. Čak je i mesto odakle je, Braun Veli, malo i neimpresivno. Svakog od ljudi zna, od svoje učiteljice iz osnovne škole (sa kojom je odavno završio s profesionalnim i nastavio sa telesnim odnosima; doduše, u njegovim očima to ide i malo šire čisto telesnog) do svakog od svojih klijenata, najmanje sedamnaestoro. Tim sve organizuje pod konac, stara se o malim stvarima, čak ni ne psuje. Sve ono najdosadnije što vam pada na pamet kod neke osobe se nalazi u Timu Lipiju. Štaviše, toliko je dosadan da mu je potrebna najmanja promena sredine, najmanji stimulus, da pokrene lavinu nesporazuma i nesnalaženja. U slučaju filma, to je njegov put u Sider Repids radi primanja nagrade za najuspešnije osiguravajuće društvo u regionu. Sider Repids, mesto koje je tek za par nijansi veće od Braun Velija. Pravo paralelno poređenje bi bilo Šabac-Svilajnac.
No, šta se to dešava u Sider Repidsu? Pa, sve ono što se Timu gotovo nikada ne dešava, a što se komotno može okarakterisati kao „prljav veš“. Pijanke, spletkarenje, seksualne eskapade, ubadanja figurativnih noževa u leđa, itd. U malom prostoru oivičenom hotelom gde brokeri ostaju i obližnjim institucijama se odvija ono najiskrenije – i ujedno ne preterano prijatno – od ljudske prirode. Ono što se prečesto karakteriše kao surova realnost koja je, nažalost, još i češće tačna. Kao primeri toga nam služe par novih aktera pored Tima Lipija. Tu je Ronald Vilks, prvi crnac kojeg je Tim ikada video uživo, a koji je toliko neekscentričan, trom i prosečan da ne postoji nešto što bi ga izdvojilo od samog Tima, sem možda ozbiljnosti i nešto melanholičnijeg životnog iskustva. Tu je Džoun Ostrovski-Foks, sitna žestoka ženica koja može da natpije polovinu kafanske Srbije. I naravno, tu je Din Zigler. Čovek o kojem je Timu njegov šef govorio s najgorim epitetima, izričito mu naglašavajući da ga se kloni. I vidi se i zašto – Zigler je vulgarna pijandura bez dlake na jeziku koja svaki trenutak vidi kao ili priliku da snishodljivo zeza nadređene, ili da se jednostavno samo zeza. Na prvi pogled, ovakva atmosfera je štetna po jednog poštenog, vrlo hrišćanskog, vrlo prizemljenog Tima.
Ali sama interakcija Tima sa datim osobama (i još nekolicinu o kojima će biti reči malčice kasnije u tekstu) je katalizator sprovođenja ideje priče filma u delo. Tim je učauren u Braun Veliju gotovo ceo svoj život do ovog trenutka, kada dobija priliku da ode u Sider Repids. Dodatni prilog tome je to što nikada uživo nije video crnca pre Ronalda, a nakon čega je automatski odreagovao defanzivno i preplašeno. Međutim, njegova učaurenost ga štiti od nečeg mnogo većeg, čemu upravo ovde biva izložen. Ljudi koji drže osiguravajuća društva, koje je Tim smatrao za junake malih ljudi i zbog kojih se i sam dao u taj posao nakon smrti roditelja, pokazuju svoje pravo lice. Umesto čvrstih, čistih, hrišćanskih moralnih ljudi, oni su spletkari koji kupuju nagrade, koji iza potaje čine dela koja bi svaka crkva osuđivala. No, iako je ovo lični udar na Tima Lipija, pravo otelotvorenje „života kao kučke“ jesu situacije Džoun i Dina. Džoun, i pored njene fizičke veze sa Timom u jednoj sceni, otkriva da je udata majka dvoje dece. Sider Repids joj je filter, u njemu može da bude bilo s kim, može da puši cigare bez brige, može da pijanči, da se opusti, da pusti mozak i dušu na ispašu. Sve što joj žestok poslovni i još crnji porodični život ne dozvoljavaju. Din ima još crnji detalj. Kao možda najiskrenija osoba u ovom filmu, „Dinzi“, kako mu je nadimak, otvoreno tvrdi da je prodaja osiguranja biznis, i ništa više od toga. Dobro, prljav biznis, ali biznis. Nakon toga, pominje Timu i to da je, dok je bio oženjen, svojoj neplanirano trudnoj kćerci plaćao sve medicinske potrepštine dok je njegova tadašnja supruga odbijala i da joj se obrati. A sada je Dinzi taj koji u svom donjem vešu, razveden, u neredu pije jeftin alkohol u sobi hotela okružen žgadijom koja se verovatno davi u sopstvenom licemerju. Uz sve ovo valja dodati i detalj da se kroz film provlači i prostitutka Bri, kao i njen ujak i bratija propaliteta koju posećuju na jednoj kućnoj žurci. Ukratko, sve što je pomenuto je uglavnom sve ono što Tim ne bi uopšte susreo u svom životu da je ostao tamo odakle je.
Ovaj kontrast likova (jednog naspram svim ostalima) je dodatno pojačan kontrastom okruženja. Poređenja sa Šapcem i Svilajncem nisu slučajna. Na početku filma, Tim Lipi se hvali time što u njegovom malom gradu posao savršeno cveta zato što znaš svaku mušteriju. Ukratko, svako svakog poznaje. U već nešto krupnijem okruženju je svako za sebe. Čak i imena mesta odaju te detalje. Braun Veli, „Smeđa dolina“, prosto vrišti na ravno, neporemećeno, stameno, tiho. Sa druge strane, Sider Repids, „Kedrovi brzaci“, već vrlo očigledno aludiraju na užurbanost i čvrstinu. Ali taj kontrast ne pomaže samo Timu da dobije malo na životnom iskustvu. Timova naivnost i nevinost dosta udaraju i druge likove, do te mere da su spremni da rizikuju život za njega i da kasnije, na samom kraju filma, sa njim osnuju sopstveno osiguravajuće društvo. Iako Tim nije doživeo muke nepriznavanja sopstvenog rada nakon par decenija rmbačenja, plus nedostatak odmora (Ronald) i težinu održavanja porodice (Džoun), ili pak spašavanje iste od raspada (Dinzi), njegov simplistički pogled na svet mu pomaže da bez cinizma i ironije pridobije nove prijatelje i da probudi ono najbolje i njima. I da, to uključuje i pomenutu prostitutku; nju je pridobio bombonicom i lepim rečima.
Još neke očigledne poruke u „Sider Repidsu“ i dalje stoje – korupcija postoji svuda, i u najbanalnijim poslovima, i u najmanjim mestima; ponekad i najdosadnija osoba ume da iznenadi; kolotečina ne valja; ideja i praksa se prečesto ne slažu; i da, naravno, život je kučka. Ali se opet sve na kraju nekako svede na ljude i njihove anegdote. Na tu interakciju koja samo u ovakvim, malim pričama može da bude ovako sirova, ovako prirodna, gotovo nenameštena. Naravno, mnogo toga je ostalo nedorečeno o ovom filmu, ali razlog za to je prost – valja ga uvesti u sopstveni život, baciti pogled na Tima Lipija i njegovu možda najsjajniju anegdotu ikada, a vrlo verovatno sličnu nekoj vašoj.
