Sloveni imaju bogati mitološki panteon, čak i ako se izuzmu bogovi i boginje. Pojedini elementi tog panteona se izuzetno često koriste. Naime, tu su vampiri, vukodlaci, drekavci, zmajevi, ale,vidovnjaci, itd. Ono što fali jeste korišćenje manje poznatih članova ove skupine, a zduhać upravo tu potpada. S vremena na vreme, ovo biće bi pomenuli imenom (videti pod „proza Milovana Glišića“), ili bi ga vezali za neku istorijsku ličnost (vladika Petar I Petrović Njegoš, recimo), ali bi inače trpeo neinteres pored svojih popularnijih kolega-stvorova.
Šta je to zduhać? Drugim imenima vjedogonja, vetrovnjak, oblačar, gradobranitelj, viloviti, zmajeviti i aloviti (a ovo su samo srpska zabeležena imena; njihovi drugi slovenski ekvivalenti nisu nabrojani, inače bi lista rasla u nedogled), zduhać je u najprostijim crtama osoba koja u snu ima mogućnost da odvoji dušu od tela, te da ta duša vojevuje borbe sa drugim zlim silama direktno dok telo spava. Kao i veliki drugi broj slovenskih bića, ovakvi ljudi su se po predanju rađali u košuljici, a u pojedinim krajevima Srbije, Istočne Hercegovine, Crne Gore i šire su imali posebne afinitete prema različitim životinjama, kao što su vrane. Dođu ekvivalent šamanima po ovim sposobnostima, a ljudi koji su smatrani zduhaćima slove za najveće junake i branitelje naroda. Prema tome, nije ni čudo što se upravo jedan zduhać našao kao tema zajedničkog stripa Trsteničana Miroljuba Antonijevića, Aleksandra Jakovljevića i Ivice Sretenovića.
Interesantan faktoid jeste vreme nastanka strip-albumčeta „Zduhać: Koplje sudbine“, a to su rane dvehiljadite. Naime, sam strip je izdat 2003., ali su stripovi u sklopu istog rađeni i do tri godine ranije, početkom novog milenijuma. Ovo daje stripu poseban kvalitet, pošto je samo nekoliko godina ranije Luka Vranić, najkompleksniji vampir srpskog stripa, polako nastajao. U tom periodu je nastao i inspektor Stefan Vukajlović, trenutno bitan deo serijala „Beskrvni“ i vukodlak po biološkom sklopu. Tada se pomaljaju i vilenjaci (i mnoga druga stvorenjca) iz stripa „Pod vučjim žigom“ scenariste Zorana Stefanovića i crtača Antoana Simića, poput npr. njihovog kneza Vatre. Stripovski nevezane pojave, ovi događaji mogu da se okarakterišu kao mini-period preporoda slovenskih bića u stripu, s tim što je u izdavačke albumske vode ovde „Zduhać“ zakoračio prvi, tek godinu dana pre Luke i puno godina pre Vukoja. Nažalost, ova trstenička strip-priča o seoskom učitelju koji noću vodi borbu protiv sila zla je ostala samo lokalni fenomen koji nije dalje poodmakao po pitanju popularnosti. Što je šteta, zato što „Zduhać“ ima mnogo toga da ponudi.
Albumčić se sastoji od tri priče, nanizane hronološki po godini nastanka. Te priče su „Noć zduhaća“, „Lov“ i „Koplje sudbine“. Bitno je napomenuti godine nastanka, zato što pokazuju jedan lep tok u kvalitetu narative i izgledu stripa. Naime, u prvoj priči se još uvek vidi pomalo labavost ilustratora, gde Jakovljević i Sretenović neretko prave anatomske greške i pomalo posustaju u kadriranju. A sama priča ima samo tu jednu „manu“ utoliko što je ekspozicija za celog lika, pa mora da predstavi gomilu stvari i objasni neke elemente, poput toga šta je zapravo glavni junak, odnosno seoski učitelj Miloš, i šta on može. Tu dođu i malo stereotipne individue poput glavnog negativca Vukana i Miloševog prijatelja Stanoja. Naravno, reč „mana“ je pod navodnicima, zato što i pored svega ovoga priča ima izuzetno kvalitetne elemente. Miloš ovde nije prikazan kao svemoćno biće, a njegova sposobnost je data tek taman da se vidi šta može, ali i koja su joj ograničenja. Miloš i pored nje mora da fizički dođe na mesto gde se nešto loše zbiva i da reaguje, što čitaocu, uz ishod njegovog konačnog sučeljavanja sa Vukanom, nagoveštava da se Miloš još navikava na svoje sposobnosti i da nije potpuno svestan svoje snage i svega što može. Priča takođe upoznaje čitaoca i sa Milicom, svežom udovicom koja će kasnije postati Miloševa supruga. A putem Milice, saznajemo i to da Miloš nije jedina natprirodna nadarena individua u selu: tu vidimo i vidovitu babu koja Milici otkriva šta joj se desilo s pokojnim suprugom.
Druga priča predstalja pomak u svakom smislu te reči. Ne samo što vizuelno izgleda znatno bolje (recimo, Milica ovde izgleda kao mlada napaćena žena, za razliku od prethodne gde deluje generično i pomalo matoro), sam Miloš u formi zduhaća deluje eterijalnije, više duholiko, a i ekspresije na licima ljudi su manje ukočene, slobodnije. Sama priča je kvalitetnija jer nije tipična „heroj-spasava-dan“ priča sa srećnim krajem. Ovde scenarista eksperimentiše, i samim tim podiže em opasnost, em same elemente priče na jedan viši nivo. Negativac je ovde novo predstavljeno natprirodno biće – konkretno vukodlak – ali nije negativac po sopstvenom izboru, već zaraženi lovac Dragoslav koji nakon susreta sa sve-samo-ne-običnim vukom trpi tipične efekte likantropije. Miloš ovde pomalo raste u domenu svojih mogućnosti time što rizikuje sopstvenu dušu (van svog tela) i zaposeda vukodlaka ne bi li ga zaustavio. I naravno, priča se završava Dragoslavovim samoubistvom kao jedinim rešenjem za zaustavljanje patnje i panike meštana sela Trnjana.
Treća predstavlja savršeni zenit, a uz to je i dovoljno otvorena za nastavak. Miloš, sada oženjen Milicom, putuje u Berlin, gde se laganim uzdizanjem nacionalsocijalista (i dalje je sredina tridesetih prošlog veka u stripu) dešavaju i natprirodne pojave, delovanjem nemačkog okultnog društva Tule. Negativac je ovde Ditrih Ekart, bivši vođa ovog društva, koji putem svojih okultista želi da poseduje Longinovo koplje, ono kojim je proboden Isus. Ovde Miloš ide korak dalje sa svojim moćima i ispaljuje zrake energije na okultiste koji su u transu oko velike kristalne kugle, ali ovde Miloš takođe i gubi, nadvladan; odmah nakon toga ih poražava tako što u fizičkom obliku uništava kuglu, nakon čega beži od usleđujućih pucnjeva izletanjem kroz prozor. Pored svega ovoga, dobijemo i mali uvid u Miloševu dušu i vidimo da je nesiguran po pitanju sebe i svog dara, čim snen pita svog pokojnog oca za savet. Zadnji kadrovi pokazuju Ekarta i Hitlera kako se domunđavaju oko svojih narednih pokreta, i priča se završava s nepisanim obećanjem da će do okršaja doći opet.
Veliki plus ovog stripa jeste upravo taj narativni tok i ta trodimenzionalnost likova (sa nekim izuzecima). Miloš, i pored toga što ima ovaj natprirodni dar, nije automatski junačina koja nikada ne gubi. Miloš pravi greške, a njegovi rizici neretko dovode do toga da on sam sebi ugrozi život, pa i više od života. Naglasak na njegovoj pogrešivoj prirodi je to što je učitelj. Jedan od seljaka mu u jednom trenutku skreće pažnju da stvari poput hajke na vukodlaka nisu za njega, jer je on učen čovek, a oni ljudi od zemlje, snažni i telesno dovoljno preteći da zaustave ovu vrlo fizičku pretnju. Miloš je takođe izuzetno prosečan čovek da prosečniji ne može da bude: zaljubljuje se, ume da pobesni,obuzme ga tuga, ume da se iznenadi, čak prenerazi. Pored toga je i učitelj koji svoje obaveze obavlja skoro dosadno, birokratski, kao i većina prosvetnih radnika. Ima prijateljstva, ali iako živi u maloj sredini, ne poznaje svakoga dovoljno. A ima i prijatelja van tog okruženja, što nagoveštava širi i potpuniji, iskusniji život. Svaki rast zduhaćkih sposobnosti mora da mu prati i rizik, a ni ti rastovi nisu toliko česti. Onda kada treba da odbrani nekog ili porazi nekog, daje sve od sebe, ali to neće uvek izazvati pozitivan rezultat, što samo naglašava njegovu prirodnost kao lika i kao čoveka.
Drugi veliki plus jeste odmerenost, ili pak odmerenost satkana umerenošću. Ceo strip ima vrlo vidne, vrlo prisutne mitološke elemente (vidovnjaci, vukodlaci, mistici, i naravno sam zduhać), ali oni nisu nabijeni u lice čitaocu, već su dati postepeno, nenametnuto. Otprilike par po priči. Recimo, vidovita baba nije najavljena unapred i nije naglašeno u samom stripu ko je i šta je. Predstavljena je misteriozno, a isto tako je i povučena natrag iz priče, ostavljajući samo rezultate njenog delovanja za sobom. Vukodlak je tu češće, ali nije grandiozno nabijen u priču. Nema ogromnog epskog megdana između vukodlaka i zduhaća, već sitne čarke propraćene vrlo setnim svršetkom. Pa i Dragoslavljeva priča o demonu vuku koji ga je preobratio više deluje kao predanje, kao doživljena avantura nego kao puko pojašnjenje njegovog stanja. I naravno, isti taj demon vuk nije provlačen dalje kroz priču. Ovo je vrlo lako moglo da ispadne izuzetno trapavo da je, na primer, zduhać nakon samoubistva Dragoslava krenuo u osvetu tom demonu, ali ne. Ostala je ta teška nota skončavanja, a ono što treba da bude mistično – taj pet puta pomenuti demon vuk – je ostalo mistično, poput vidovite babe. Čak i okršaj sa nešto teatralnijim Tule članovima u trećoj priči se nije naprasno desio u vidu spektakla. I on ima etape, etape u vidu Miloševog ispitivanja situacije i samih članova kako oprobavaju teren povremenim upadom u muzej gde je koplje čuvano.
Sve ovo navedeno svrstava „Zduhaća“ u obavezno štivo domaćeg stripa, a samog Miloša uspinje u moderni slovenski panteon srpskih strip junaka (uz Luku i Vukoja, a i pregršt drugih). Kao i mnogi lokalni strip-projekti, „Zduhać“ je previđeno delo, i pravo je pitanje da li takva dela zaslužuju tu nepoznanicu kojom su nažalost zaražena – nepoznanicu čak i za to područje gde su nastala. Već je prošla desetogodišnjica od nastanka ovog stripa (i više od toga, ako se računaju datumi izrade samih tabli), i red bi bio da lik Miloša ponovo napusti svoje telo i da se pusti u etar stripovskih dešavanja. Ali ovaj put da to bude poput samog Miloša, od lokalnog ka globalnom nivou, van granica rodnog mu kraja. Zato što, poput zapostavljenih zduhaća u odnosu na druge mitske figure, i ovaj „Zduhać“ to zaslužuje.
