Mima Šiš: A gdje gledaš?
Marinko Ćutuk: Gdje gledam? Pa u tebe, ne gledam u zvijezde!
Mima Šiš: Aha… Gleda mene, vidi Smederevo.
– Nova Audicija, 1991.
Ako nešto volim, to je da otkrijem nešto iz domaćeg stripa što nisam znao da postoji. Najranije ovakvo otkriće mi se desilo kad sam bio tinejdžer, kada sam otkrio da smo zapravo imali superheroje u vidu „Generacije Tesla“ i „Boraca sumraka.“ Potom sam se preturio kad sam saznao da postoji Luka Vranić, a još više sam se oduševio kad sam ga, zapravo, samostalno kupio na sajmu knjiga jedne srednjoškolske godine. Potom sam, u prvoj godini fakulteta, naleteo na „Humanoide i kretenoide“ autora čije sam stripove nehotično pratio u „Blicu,“ dok su ga još kupovali u mojoj kući. Uz brži internet, brže sam nalazio opskurne radove i nabavljao kako sam koji mogao. Pre, recimo, dve i po nedelje sam naleteo na čitavu ediciju nekih pravoslavnih stripova rađenih početkom dvehiljaditih, u tehnici ikonopisa.
Ovde je reč o jednom takvom fenomenu, onakvom koji bi ostao lokalan da nije izdavačkih napora „Besne Kobile.“ Ovaj izdavač redovno donosi radove koji su manje poznati, bilo da su svetski, bilo da su naši. Naravno, otkriće da postoji čitav strip zvani „Supersmederevac“ deluje…tupavo. Deluje kao lenja parodija na znatno poznatijeg junaka koja pljuje domaće poštapalice i bavi se dnevnom politikom. Malo sam se, iskren da budem, i pribojavao ovog razvoja događaja kad sam kupio ovaj strip. Neizmerno mi je drago što je ovde prvi utisak prevario.
Naime, „Supersmederevac“ je autorsko čedo autora Miloša Trajkovića i Ivana Tobića, koji su se vodili pseudonimima Buci i Tobić Tobić. Ono što je meni posebno drago je zrelost stripa u odnosu na tadašnje uzraste autora – obojica su bili sveži srednjoškolci. Naravno, ovo nije nova pojava u srpskom stripu. Dejan Nenadov je sa 16 godina potpisao svoj prvi profesionalni ugovor, a makedonski maher Lasko Džurovski je već sa 14 godina ispomagao Ljupčetu Filipovskom oko rada na „Dnevnikovim“ izdanjima pre mnogo godina. Naravno, ispadne nekada i loš strip iz rada dečice, kao što je „Pozvan iz pakla zbog,“ ali na sreću, takvih je malo. „Supersmederevac,“ pak, je ovde doživeo ne izdavanje, nego reizdanje. Smederevci će se setiti „Smederevske sedmice,“ nezavisnog časopisa koji je išao protiv tadašnjeg režima (devedesete su u pitanju, te je svima jasno koji je režim bio na snazi). Upravo je ovaj časopis redovno donosio nove avanture lokalnog junaka sa ljubičastom kosom, 3D naočarima i tetoviranim insignijama svima nadaleko poznate smederevske tvrđave. Da budemo iskreni, doduše, to je rađeno samo u periodu koji je trajao manje od godinu dana – smernica data u ovom izdanju je jesen 1997.-leto 1998. godine.
I šta je Supersmederevac radio u tom periodu koji je trajao manje od godinu dana? Pa, borio se protiv korupcije, sprijateljio se s Njosvijem i Komančerosom (duga-kratka priča), kandidovao se na lokalnim izborima nakon egzila iz rodnog Smedereva, umro, motao se po onom svetu s Fricom Mačkom (da, TIM Fricom Mačkom), oživeo uz poljubac Velike smederevske Mindže (i zvuka Kud Idijota) i onda zdipio u tropskije, egzotičnije krajeve. Sa prominentnom brojkom 52, Supersmederevac bi redovno dobijao snagu lokalne žive vode i sejao pravdu gde se pravda sejati da.
Međutim, to je Supersmederevac iz „Smederevske sedmice“. Od tog perioda su prošle čitave dve decenije, te je bilo red nadograditi ovo stvorenije. Album „Besne Kobile“ dolazi uz spisak fusnota koje pojašnjavaju interne fore stripa, ilustraciju Čukunsmederevca, iliti pretka našeg junaka (o kome bih lično voleo da vidim sopstveni strip spin-off), te „specijalni“ broj „Smederevske sedmice“ koji je posvećen sad penzionisanom junaku (sa sve intervjuom prikladnom nekom od tabloida kojih danas imamo previše), takozvani „kutak za filateliste“ sa poštanskim markicama gde su lokacije koje je Supersmederevac posetio, epska pesma „Kraljević Marko i Supersmederevac“ (da, onaj isti Marko Kraljević iz njegovog „Natprirodnog ciklusa“) i, naravno, neizbežna galerija poznatih nam lokalnih strip autora. Supersmederevca su u njoj crtali Saša Arsenić, Aleksandar Obradović, Marko Somborac, Milan Mišić, Marko Simić, Goran Denić, Srđan Stoiljković, Aleksandar Pejčić i Marina Veselinović. A da, tu je i p(R)ogovor autora serijala.
Zašto je, pobogu, parodija na Supermena zavredila strip-album? Zato što je, prosto rečeno, vredelo izdati je. Autori su u još tom nežnom dobu pokazali zrelost izraza i naracije (ili, bolje rečeno, nezrelost), te su skapirali i kako teče rad na stripu u sedmičnim publikacijama (posao koji ni najmanje nije zlatan). A toliko su uneli referenci i začkoljica da bi svako pomislio da je ovo delo nekog starijeg im kolege. Cela sahrana Supersmederevca neodoljivo podseća na DC-jev strip-događaj iz devedesetih „The Death of Superman,“ gde je Čovek od Čelika, naravno, izginuo. Za razliku od ove „sahrane“, ona „sahrana“ je dospela i na televiziju. Sama činjenica da su autori, onako mladi, tako nešto uveli u strip je impresivna. Naravno, referenci je znatno više od toga (sam Fric Mačak dovoljno govori za sebe), ali to ostavljam budućim čitaocima.
A budućih čitaoca treba da bude. „Supersmederevac“ je prelepa mala vremenska kapsula o zaboravljenom lokaljunaku koja ne samo što neodoljivo (i neapologetično) govori o jednom turbulentnijem dobu moderne srpske istorije, već i neodljivo (i podjednako neapologetično) rabi sve kvalitete stripa kao medijuma i naveliko ih prezentuje svetu.
