Prolazniče gordi, Adamovog roda,
zastani dok hodaš pokraj mene nemo.
Ja ne tražim više od hrane i vode,
i od toplog mesta na kome bih dremo.
I kad žuriš negde, pogladi me malo,
dok gledam u tebe sa očima nade,
koja slepo traži nekog kom je stalo,
ko na mene misli i na moje jade.
Sugrađane ljudski, nizašta nisam kriv,
dok veselo mašem repom i zaista tražim malo;
Ne moraš da me voliš, ali poštuj to što sam živ,
jer do života svakog uvek nekom je stalo.
A ja ću dok skitam nemo, po ulici beznađa,
sa večno budnom nadom voleti ljudski rod.
Jer se u mom napuštenom srcu mržnja nikad ne rađa,
a u mojim se psećim očima zvezdani vidi svod.
Ana Magda
