„Nije bitno koliko puta i kako padneš, bitno je koliko puta i kako ustaneš“
Z. Todorović
Znate li kako nečije malo može biti nečije mnogo? Znate li kako malo uopšte može nekada biti mnogo uopšte? Ne znam za vas, ali ja sada definitivno znam. Priznaću, znao sam ja to i ranije…ali, nekako mi se sada baš „otvorilo“. Poput mojih prolećno rascvetalih usana i lica posle onomadošnjeg pada sa bicikla. Ispade još i da sam i pored godinica koje nisu za bacanje bio jošte pupoljak. Spreman da se rascveta. Samo je još proleće falilo.
A onda je proleće stiglo. I uživanje u divnom sunčanom danu i vožnji bicikla. I odlasku kod brata i prelepom posedku. I onda je usledio mali trenutak nepažnje, ili…možda pažnje? Okrenuo sam se da mahnem bratu koji me je ispatio i – bup!
Trunka je postala planina. Nepažnje. Ali, sve dalje što je sledilo je činilo trunke i planine pažnje. Odjednom, sitnica nečija…lepa reč, lep gest, dodir, osmeh, mala pomoć…postadoše veliki kao kuća. Kao soliter. Kao mega zgrada…Ona, u Dubaiu. O velikim delima i rečima ne bih sada pričao…oni su i suština čovekovog bivstvovanja, ali u situacijama vanrednim čak i trunka nečije pažnje postaje planina tvoje zahvalnosti.
Podsetio sam se. Pa evo, koristim priliku da podsetim sve nas. Vidimo li nekoga ko je u nekoj fazi, obliku, situaciji nevolje – pružimo tu sitnicu. Nebitno da li je to jedan osmeh, lepa reč ili neki vid fizičke ili materijalne pomoći. U skladu sa trenutnim mogućnostima, budimo od pomoći. Budimo humani. Budimo ljudi. Znači to. A i ustrebaće možda…možda će nam se to, jednoga dana, ukoliko nama samima bude bilo potrebno, vratiti. Nikad se ne zna.
Ali, zna se uvek da pad može doći potpuno nenadano. Budimo spremni na ustajanje i verovanje. U nadi da do pada neće doći, pružajmo ruke pomoći onima koji su pali. Ljudi smo.
