Ponekad je dovoljno da svet pomeri jedno rukovanje.
Jordan Kocevski je čovek koji je, pored povremenog doktorisanja po fakultetima za turizam i ugostiteljstvo, rođen za pero. Scenario niže za scenariom, pričicu za pričicom, i teme – kako to i inače biva – variraju. Nekada mu smeta svet, pa prevladaju crne misli, Frankinove koliko i sveljudske. Često voli da se masno našali, što je evidentno kada ga neko po prvi put upozna po njegovom iskrenom, srdačnom smehu. Njegova glava, pored ova dva ekstrema, krije i nešto dublje, nešto kreativno i jedva obuzdano svakodnevnicom. U tom trenutku nastaju njegove najlepše kreacije.
Darko Bogdanov je čovek čije predstavljanje fanovima njemu lokalnog i nama balkanskog stripa nije potrebno. Njegov mrak se prvi ističe, i ako to nije pokazao i dokazao svojim kratkim stripovima i ilustracijama, zacementirao ga je ličnim albumom „Modus Vivendi“. Radi za inostrano tržište, a sve što je domaće, pa ako neki i nekakav Bog da i sopstveno, tj. lično, radi njegovim prepoznatljivim stilom, umočenim u mračno i duboko, nepovratno.
Nije ni čudo što su se našli i sprijateljili.
Kratki i kraći stripovi su se nizali, a ideje nicale maltene u hodu (anegdotica, posvedočena od strane autora ovog teksta; u toku jedne od poslednje četiri Balkanske smotre mladih strip autora, Jordan i Darko su uveliko čavrljali o likovima za svoj sledeći strip, gde je scenarista pokazivao svoj storibord crtaču, a crtač svoje skice u trenutku nastajanja). Gomilao se materijal godinama, i kao takav našao u sklopu jednog finog albumčeta, krštenog „Mrak Humor Tišina“. Album je, u svojoj glavnini, njihov, iako je u stvari zajednički trud koji uključuje još petoro ljudi; uz to, sam naziv kazuje da postoje tematske celine, i te tematske celine valja valjano uvaljati u tekst.
TENEBRA
Prvo što je privuklo Jordana Darku jeste upravo Darkova privrženost mračnom, neopisivom, teškom, nedokučivom. Prve tri priče u stripu predstavljaju savršeni blend saradnje ovog dvojca. „Sloboda“ se poigrava sa čitaocem, daje optimističnu premisu koja se skončava jako depresivnim, gotovo apatičnim završetkom. Klošar koji je srećan? Zbog čega je srećan? Sigurno nije zbog kijameta napolju, ili zbog preturanja po kontejnerima radi hrane i odevnih predmeta. Ne, srećan je zato što ga konačno smrt lišava pečala u kojem se nalazi, svetovnog zatvora iz kojeg nije uspeo da pobegne. Sličan zatvor goni i glavnog lika sledeće priče, „Čovek od stakla“. Izolacija i samoća su verovatno najgore boljke koje mogu da zadese čoveka u današnjem, birokratskom instant-ekonomsko-pakovanje društvu, i naravno smrt daje lek za to. Prosto da ne poveruješ da je tako tiha, vazda mirna i nenametljiva osoba sposobna za tako nešto. Ne kaže džabe izreka „Ispod Mire sto đavola vire“, a dovoljan je samo jedan da ispliva da se nađe sačmara u ruci ove ili one Mire. No, nije ni svaki mrak isti, a ni svaki đavo. U narednoj priči, „Anđeli svuda“, pratimo fotografa koji nikako da uspe, nikako da proda fotke i zaradi povišicu. No, kako posmatra svoju najnoviju turu slika, vidi nešto što će ga obogatiti. Ali ne lezi vraže, tačnije pali anđele. „Anđeli svuda“ deluje kao klasična creepypasta; u svakom kadru fotografa prati statueta anđela sa jezivim licem, statueta koja za sobom ostavlja morbidne tragove. Lepa analogija jesu Jecajući anđeli, takođe statuete iz serije „Dr. Who“. Ključ uspeha čudovišta je tajnovitost – anđeo se ne obraća fotografu, ne čini nagle pokrete, nema prenaglašene monstruozne karakteristike. Jednostavno je tu, kad treba i kad definitivno ne treba.
Mrak se dalje nastavlja Darkovim crtežom, ali ovog puta scenario pripada Aleksandru Stevanovu, u priči „Sve što je slatko, traje kratko“. Jedan lep obrt sa pričama o sukubama, oštećenim curama i večnom ljubavlju. Ništa ne govori o glavnoj akterki stripa da je iole pozitivnog karaktera; iako drži obećanje momka da će biti zajedno zauvek, čačka drugog momka da proveri validnost te tvrdnje. I naravno, čim je prvi momak napusti, ona uzima stvar (i njegovo srce) u svoje ruke i traži obećano „zauvek“. Monstruma ima svuda, a monstruma ima i u narednoj priči, koju po Jordanovom scenariju crta Andrej Manev. Telesno iskustvo dvoje mladih u milisekundi prelazi u lavkraftijanski košmar, i tek je jedna rečenica izrečena na kraju stripa. Čak i sam naziv „Pokraj vodopada“ navodi na intrigu, misteriju, enigmu. „Forest spirit“, još jedna saradnja Jordana i Darka, nastavlja ovu tematiku, s tim što umesto Lavkrafta imamo Kronenberga, iako su u oba slučaja sirove sile prirode u pitanju – šumska vila ne da šumu da se seče, i jedna prelepa splash-strana gde njeno korenje pulsira u leševima drvoseča sve govori. Remek-delo mračnog odeljka „Mraka Humora Tišine“ drugačije ni biti ne može.
LEPOS
Ljudima je potreban smeh, makar oni bili mračnjaci. I Jordan i Darko ovo dobro razumeju, te nije ni čudo što se jedna njihova kreacija, „Čudovišta“, javlja u ovom albumu na dva mesta, kao jedna duža priča i kao par kraćih. Čudovišta iz „Čudovišta“ su gotovo parodije čudovišta iz „Udruženja monstruma“, s bitnom razlikom oko toga što nisu baš za decu. Mnogo inspiracije tu ima i iz crtanih filmova sa „Cartoon Network“ kanala, plus „Šarki i Džordž“, itd. I naravno, jedan od datih stripova je u koloru, u čemu je doprineo mladi Stefan Kocevski. „Naše kuče Roks“, „Carpe Diem“ i „Mama veli“ su naredne tri pričice glavna dva autora, i svaka od njih funkcioniše kao kraći vic. Jedna je o, pogodili ste, kučetu, druga je o klošarstvu (sa preokretom sličnim kao u seriji „The Mighty Boosh“), a treća je klasična dečija, sa aždahama i curicama. Sve su relativno bezbedne, sa puno zdravog smeha, pogotovo „Carpe Diem“ koja to uspeva s minimalnim dijalogom. U „Boogiemanu“ se nalazi poznati čisti stil Igora Jovčevskog, i sama priča je komotno horor-komedija u malom. Otac, sin i Babaroga…Boogieroga…kako god. Naredne dve priče su ponovna saradnja Jordana i Andreja Maneva, „Zli vuk“ i „Potreban ubica zmajeva“. Obe su slatki mali preokreti u klasičnim bajkama ili pričama epske fantastike. Prva je stripovsko spajanje dve bajke, „Crvenkape“ i „Zlatokose i tri medveda“, gde je, spojleri, vuk taj koji nagrabusi. Druga priča je epska borba sa zmajem koja se završava drekom majke da otac i sin odu više na spavanje. Ova pogotovo je Jordanu draga jer vuče poreklo iz više ličnih iskustava sličnim datom u stripu. Poslednja humoreska je „Preko trnja do zvezdi“, gde ovaj put Jordanov scenario oživljava Vesna Ničevska. Mali iskorak u erotsku humoresku je uvek dobrodošao, a ovaj, u šest-sedam kadrova, je prelep – kratka svađa, malo emocija, malo zdravog razuma i gaženje po trnju. Što bi rekli na reklamama za „Master-card“ – neprocenjivo.
SILENTIUM
Bez trunje preterivanja, treći odeljak albuma „Mrak Humor Tišina“ je ujedno i njegov umetnički vrhunac. Naravno, time i zavređuje jednu tako mudru, tako tešku reč kao što je „tišina“. Redom, to su stripovi „Our Eden“, „Obećanje“, „Kaži zašto me ostavi“ i „Neki ljudi“, i ono što ih vezuje nije bukvalna tišina (neki od njih imaju naraciju i tekst), već ona figurativna, ona tišina koja prati čitanje svakog ponaosob, ona mudra tišina, trenutak kada se čitalac zamisli. „Our Eden“ je, na primer, parabola o prirodi i gubitku iste, o tome kako izgleda kada čovek iscrpi sve što se iscrpeti može iz majčice Zemlje. „Obećanje“ je dirljiva priča o čoveku i povratku u, ako je pretpostavka tačna, rodni kraj; o posipanju pepela voljene i sopstvenom poslednjem konačištu; o sećanju na lepše dane, adekvatno predstavljene sepia kolorom Stevča Kocevskog. „Kaži zašto me ostavi“ je nešto prisnija priča o čoveku koji čami sam, o skršenim ljubavnim vezama i onome što dolazi posle. I sve to uz mile zvuke pesme čiji naslov strip deli. Poslednja priča je iz perspektive stripovskog lika, mlade i nubilne kaubojke, koja se obraća svom upokojenom tvorcu, imenom i prezimenom Ljupčo Filipov (samim tim je pomenutom autoru i posvećena). Obraća se sopstvenom kreatoru, priča o smrti njegovoj i njenoj nemogućnosti da izbegne večnost. Autor umire, delo ostaje za vjeki vjekov. A kako likovi sami po sebi ne razgovaraju s autorima, a mrtvi autori ne govore ni sa živim ljudima, samo tišina i može da ostane.
ZAKLJUČAK
Bejaše to srećna vremena, bejaše to tužna vremena. Malo se deprimiralo, malo se kikotalo, malo se stavljao prst na čelo, misao na um, život na raskrsnicu. Uz pomoć prijatelja, pisanje Jordana Kocevskog i crtež Darka Bogdanova je ovaploćen „Mrakom Humorom Tišinom“ na jedini način dozvoljen umetnicima – odlično, s prostorom i željom za daljim napretkom. Scenarista koji pokazuje ovakvu paletu različitih tematika, atmosfera i likova neretko zaslužuje crtača čija tehnika ume da oslika najveći apsurd koliko i najtajnovitiju životnu istinu. Za razliku od skalamerije nakačene na drvo u stripu „Our Eden“ koje pumpa život isisavajući isti iz drveta, na veštački način i usiljeno, saradnja ova dva autora je prirodna da stoji rame uz rame sa modernim likovnim i književnim klasicima, u najmanju ruku, a njihove tvorevine nikako ne izlaze veštačkim putem, niti prisilom. Sve što ostaje nakon toga je vrlo jasno – tišina.
