spot_img

Tode Nikoletić: Triptih bola

Foto; Ivana Todorović

Ne znam zašto me
Podsećaš na planinski
Kovrdžavi stričak?
Verovatno jer živiš
Daleko od ljudskog vida.
Zažulja me sećanje o tebi
Kao u cipeli kamičak,
A ne mogu da te vidim
Od našeg zida
Koji smo zajedno izidali.

Ne znam zašto me podsećaš
Na napuštenu školjku puža
Kad osetim sjaj krhotina
Pod stopalom kako puca?
Verovatno,
Jer smo se često skidali
Sami i goli.
Sada me bodeš u snu
Uporno, kao trnje sa ruža
I ta mi bol svaki tren
Ko gost na vrata kuca,
A nemam više vrata.

Ne razumem zašto me podsećaš
Na lastu što stalno beži jugu
Sa malim suncem u kljunu
I mojim srcem što voli?
Možda zato što tugu
Samo usamljnost shvata.
Možda ona savršenstvu teži
Jer zna da je ljubav
Slična trunu u oku,
Koja sa suzom isčezava
Pa boli.

Prethodni tekst
Sledeći tekst
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.