Najveći neprijatelji svojoj deci
Svi su znali da se moji roditelji lepo slažu. Otac je cenio ljude slične sebi, vredne i čestite, trudio se da mlađima pomogne bilo rečima, bilo svojim radom. Oboje su voleli da pomognu onima koji imaju manje, onima koji počinju da rade, da se kuće, da žive.
Ljudi beže od bede, bolesti, nemaštine. Moji su pomagali takvim ljudima, ali samo ako su bili vredni i pošteni. Otac je bio strog prema neradnicima, netolerantan prema poročnim ljudima. Ono što je on cenio i kako se ponašao, očekivao je i od drugih.
Oca su za kuma pozivali mnogi koji su bili u teškom položaju, koji nisu imali. Otac je prihvatao.
Znao je kako je teško nemati ništa i nemati nikog da ti pomogne; ni oca, ni starijeg brata. Zato je on prihvatao tu ulogu i pomagao svim srcem. Najiskrenije je razvijao takve odnose. A poštenim radom, stekne se uvek dovoljno. Čestiti među njima bili su zadovoljni napretkom, ponosni na sebe i doživotno zahvalni ocu.
Za njih nam je otac prenosio zavet kumstva, odgovornost da održavamo dobre odnose, pričao o važnosti poštovanja takvih ljudi.
Neki su se osilili, ojačali, pa otišli svojim putem. Neki su postali nečasni i prestali da se viđaju s nama. „Sličan se sličnom raduje“, a oni i mi više ništa zajedničko nismo imali. Otac se nije libio u lice to da im kaže. Bojeći se možda tih reči, prestali da se viđaju s njim. Vremena su se menjala, oni su se prilagodili, otac je ostajao isti „dosadno pošten i naivan“.
Ponekad, kad je pričao o njima, bio je ljut, ne zbog toga što su napredovali, što imaju više, već što su do toga došli nečasnim radnjama:
– Koga pokradaju? Otimaju od dece, tuđe i svoje.
Vreme inflacije izumilo je čekove, čija se vrednost gubila svakog sata, tako da su ljudi masovno kupovali robu i ispisivali bezvredne čekove. Mnogi su stekli bogatstvo za kratko vreme, hvalili se i slavili svoju snalažljivost. Moj otac nije izdao nijedan ček bez pokrića:
– Neću da potkradam svoju državu. Hoću mirno da spavam.
Drugi su hteli i mogli – država nam se rušila kao kula od karata. Moj otac nije uspeo da je sačuva. Nije on sebi ni davao toliki značaj, nije ni maštao o spašavanju sveta, on je gledao šta je njegova dužnost, on je čuvao sebe od iskušenja i greha.
Za one koji su svoje nelegalne radnje pravdali, da treba da obezbede decu, da im ostave sigurnost i imanje od koga će moći lagodno da žive, bez truda i muke, otac je govorio:
– Umesto vaspitanje i radnih navika, oni im ostavljaju kuće. Deca treba da rade, treba da se uče da budu vredni i pošteni.
Za one koji su tražili vezu da deci poprave loše ocene u školi, koji su neiskusnoj deci bez ikakve zasluge kupovali brza, luksuzna kola, koji su opravdavali njihovo nevaspitanje, otac je često koristio rečenicu, koju tada nisam baš razumela:
– Takvi roditelji su najveći neprijatelji svojoj deci.
Godinama, sve nekako dođe na svoje, po zasluzi. Vreme je pokazalo koliko je otac bio u pravu.
Papuče
Majka mi nikad nije rekla da me mnogo voli, da bi sve učinila za mene, da joj je život počeo kad je mene rodila, da sam njeno sunce, njen život, da sam njen ponos, radost i sreća.
Nikad mi ništa slično nije rekla, jer reči su ništa, dela su sve.
Ako se velike reči olako izgovaraju, postaju male. Reči bez dela nemaju smisla.
Bila mi je podrška,da ojačam i budem spremna za život.
Štitila me je od svega što je mogla.
Sećam se da je jednog dana došla da me sačeka ispred škole. Nikad to pre nije radila. Pošla sam u srednju školu i već sam bila dovoljno odrasle da bi me čekala. Iznenadila sam se kad sam je videla.Stajala je ispred kapije i osmehivala se tako jako da shvatim da ni za šta ne brine, da je sve u redu. Ali znala sam da nije. Dok sam prilazila, pogledala sam joj noge. Na njima je imala stare papuče koje je koristila samo za dvorište. Do centra grada, gde se nalazila škola, došla je u tim papučama.
– Mama, šta se desilo? – pitala sam je – Zašto si došla? Mama, zašto si u papučama?
– Ništa – malo je zastala. Više nije mogla da glumi – Žurila sam, pa nisam stigla da se preobujem.
– Mama, zašto si žurila?
– Slađu su udarila kola. U bolnici je, ali nije strašno – Slađa je moja mlađa sestra. Tad je bila drugi ili treći razred osnovne škole. Mnogo sam je volela i kad sam to čula nisam znala šta da radim, šta da kažem – dobro je prošla srećom – nastavila je majka – došla sam da ti to javim, da ne čuješ od nekog drugog, da te ne uplaše. Sad je dobro. Sad je dobro – majka je ponavljala dok smo išle kući. Verovala sam joj, verovala da će sestra biti dobro.
Bila je u pravu. Da nije došla ko zna kako bih podnela tu vest. Ko zna kako bi mi drugi preneli šta se desilo: sestra se vraćala iz prodavnice i požurila je da pretrči ulicu. Bila je mala i uradila je to iza kamiona koji je tu bio parkiran, i naletela na automobil koji je prolazio. Umesto da zakoče, vozač, neki stariji čovek, uplašio se i dodao gas i tako sestru bacio na haubu. Vozio je tako nekoliko metara dok se nije snašao da zakoči, a ona odletela na trotoar i pala neposredno pored bandere. Srećom.
Kad su to javili majci, sačekala je sanitet, bila u bolnici pored sestre, dok se nije uverila da će biti dobro, a onda je dotrčala do mene.
Išla sam pored majke i osećala se zaštićenom od svega lošeg: sestra je imala udes, ali sad je dobro. Samo to je bilo važno. Nismo više prepričavali šta se desilo, ni šta je moglo da se desi. Bili smo zahvalni što se sve ipak dobro završilo.
Brinula je za mene i ja sam morala da pokažem da njena zaštita nije uzaludna. Nisam htela da uradim bilo šta što bi majku dodatno zabrinulo. Učila me je da budem hrabra.
Dogovor
Kad sam otišla na fakultet, kod nas je počela da živi jedna devojčica. Bila je neko vreme sa roditeljima u inostranstvu, a onda je poželela da živi u Srbiji. Išla je sa mojom sestrom u osnovnu školu, a u početku je živela kod rođaka u zgradi preko puta nas. Stalno se viđala s mojom sestrom i mojim roditeljima i poželela je da dođe kod nas. Pošto ja nisam bila tu, mogla je da spava u mom krevetu. Uvek se radujem novim ljudima, novim poznanstvima. Ima li šta lepše nego imati puno braće i sestara? Za svakog novog pri upoznavanju, pomislila bih sve najlepše, pomislila bih da će nam od sad biti zabavno, novo, drugačije. I u većini slučajeva je tako i bilo. Kako mislimo tako nam se i dešava.
Lana je bila nezadovoljna smeštajem i odnosom sa rođacima, i oni su bili nezadovoljni njom, pa je prelazak kod nas svima odgovarao. Rođaci su nam samo uputili zabrinjavajuć pogled: „ne znate u šta se upuštate“.
Lana je bila dobra devojčica, lepo smo se slagali, sa mojom majkom je imala drugarski odnos, često su pričale i šalile se, kao i mi što smo.
Imali smo samo dva problema. Lana je volela dugo da spava, a kad ustane nije nameštala krevet. Nije bilo baš prijatno ako bi neko ušao u sobu i video nered. Lana bi onda ušla u kuhinju i dugo, dugo doručkovala. Dugo je i ručala i večerala. Bila je baš spora. Vremenom je to počelo da ugrožava druge stvari i odnose. Nekad bi nam došli gosti, a ona je u 12 u kuhinji sedela u pidžami i doručkovala (tada je to bilo nepristojno). Sestra i ja smo je nekad požurivali, ali to nije imalo efekta. Moja majka dugo ništa nije komentarisala, valjda je razmišljala. Lana se sa rođacima svađala, kad bi joj nešto zamerili i glasno psovala na švedskom jeziku da je ne bi razumeli.
Kod nas se nije ni svađalo, ni psovalo, a rešenje problema je bilo tako jednostavno i delotvorno:
– Lana, moraćemo da se dogovorimo. Možeš da spavaš koliko hoćeš, ali kad ustaneš moraš da namestiš krevet. Ko ustaje poslednji namešta i drugi krevet – majka je to rekla mirno. Njene reči su imale težinu i Lana nije želela da sazna šta bi se desilo ako to ne bi uradila.
Sutradan je Lana namestila dva kreveta, a prekosutra je ustala pre moje sestre. Obaveza koja joj je bila neprijatna, prerasla je u igru i zabavu. Vremenom je ustajala na vreme i svako je nameštao svoj krevet.
Što se tiče hrane, bilo je isto. Kad bi svi počeli u isto vreme da jedemo, majka je rekla:
– Ko poslednji završi, pere sudove.
Lana nije oprala nijednom sudove. Naučila je da jede brže, a onda je imala više vremena za sve ostalo. Lošu naviku je zamenila dobrom. I svidelo joj se. U školi je popravila uspeh.
Kad je porasla da može da živi sama, prešla je u svoju kuću. Mi smo nastavili da je posećujemo. Nešto kasnije, završila je fakultet na opštu radost roditelja, a ja znam da bi ga završila u roku, da je moja majka napravila s njom „dogovor“.
Do današnjih dana smo ostali u dobrim odnosima i sa njom i sa njenim roditeljima.
