Dragana Kiklić: CRNO
Majka mi nikad nije dala da nosim crno. Crno je u našem narodu značilo „na žalost“, a majka je više volela crveno „na radost“. I sama je celog života nosila ponešto crveno. U stvari, nije mi ona branila ni to, kao ni bilo šta drugo, nego me je biranim rečima uverila da je u pravu. Ako bi joj rekla da mi crno lepo stoji, da su crne haljine elegantne, majka bi mi mirno odgovorila:
– Zašto bi se ucrnila, ima toliko drugih lepih boja? Crna ti neće pobeći. Nametnuće ti je život, pa ćeš morati da je nosiš i kad ti se ne nosi. Zato sada uživaj u lepoti ostalih boja. Uživaj dok imaš izbor.
Nije mi dala da nosim crno ni kad je baba, njena majka umrla:
– Deca ne treba da nose crno – kratko je rekla – žali srce, a ne boja. Crnina neće babu da povrati. Poštuj čoveka dok je živ, posle nije važno.
Baba je dugo bolovala od raka. Poslednjih meseci ležala je i majka je sa sestrama naizmenično išla kod nje da je neguju. Meni i sestri nije dala da idemo kod babe u takvom stanju:
– Pamtite je kakva je bila, a ne kakva je sad.
Baba je bila nežna i blaga žena, koja od posla i nije imala puno vremena da se igra sa desetoro unučića. Bila mi je draga i volela sam je, ali sam se bojala bolesti i neizbežne smrti, pa mi je bilo drago što me je majka štitila od toga.
Umrla je u 66. godini, neposredno pre moje mature u osnovnoj školi.
– Baba će se radovati da budeš lepa na maturi. Nema razloga da ne ideš. Baba je bila bolesna i mučila se. Sada su sve njene muke prestale.
Tako sam ja nastavila svoj život bez mnogo tuge i bola, radujući se maturi, razmišljajući koju školu ću da upišem.
Kad je baba umrla, majka nije imala ni 40 godina. Nikad je nisam videla da plače, nikad nije bila mračna, utučena, nikad nije sažaljevala sebe zbog tog gubitka.
Bila sam dete da bi shvatila da izgled može da zavara, da patnja može da se sakrije.
Mnogo godina kasnije u razgovoru sa komšinicom čula sam kad je rekla:
– Kad mi je majka umrla, pazila sam da nikad pred decom ne plačem, a srce mi se kidalo. Nisam htela da ih sekiram.
Setila sam se tada, da je često brala cveće iz bašte i išla na groblje. Sad znam da je išla sama, jer joj je tako bilo lakše da se isplače, a da je sestra i ja ne vidimo.
Zapamtila sam dobro te reči. Bile su mnogo jače nego da mi je rekla: za tebe bih dala sve.
Dragana Kiklić: ŽENSKO
Otac me je uvek zvao „ćaćino“. Na rečima je bio slabiji nego na delu, ali i to malo reči koje bi mi uputio odavalo je ljubav, a pogled i osmeh isijavali su ponos. Baš se ponosio sa mnom i mojom sestrom.
Da sam „žensko“ , čula sam tek oko svoje tridesete godine.
– Ti si žensko – bila je rečenica koju nisam razumela, naročito zato što mi je to rekla žena; žena odrasla u isto vreme, ali u drugoj sredini, sa drugim običajima. Bilo je to za mene, vreme upoznavanja sveta van porodice i van knjiga. Znala sam da sam žensko od ranog detinjstva, od vremena kad sam postala svesna sebe, ali to mi ništa nije značilo. Tek kada sam čula nastavak te rečenice – Moraš da trpiš i slušaš – shvatila sam šta znači biti „žensko“. Shvatila sam da za vaspitanje nije bitno vreme, nego sredina. Nisu nas sve vaspitavali isto. Na moju sreću sredina u kojoj sam ja odrasla dala mi je dovoljno snage da na sebe ne gledam kao na „žensko“, nego samo kao na čoveka. Vaspitana sam, da sam čovek koji mnogo može, mnogo i ne može, koji ne može i ne treba da može isto što i muškarac, ali da te različite stvari koje muškarac i žena mogu da rade, ne umanjuju ničiju vrednost.
Kad mi se sestra rodila, baba je samo jednom rekla:
– Ne znam, šta će Živko na to da kaže?
A Živko je bio presrećan što je posle svih problema u trudnoći, majka rodilai i drugo dete zdravo, pravo. Majka je zbog toga bila ponosna na oca i sebe, što ga je takvog izabrala.
Baba se onda pravdala, da je njoj svejedno i da je ona srećna što ima dve unuke, samo je brinula da li možda otac neće da pati što nema bar jednog sina. Kasnije me je baba čuvala, igrala se sa mnom; a kad sam malo porasla, šalila sam se s njom, da sam na nju, da sam „ista baba“ i baš smo se zavolele. Nikad nisam sumnjala u babinu ljubav, a naročito ne u očevu. Ono čemu ga je vreme bratstva i jedinstva, ravnopravnosti učilo, primilo se kod njega do mesa, kosti i srži.
Bolono je bilo samo saznanje da svi ne misle i ne rade isto.
Kad smo išli na more u Crnu goru, otac je neko vreme provodio u priči sa gazdom. Bilo je to vreme, kad se o drugima lepo pričalo, kad smo hvalili druge, pa je i otac našao bezbroj dobrih stvari kod gazde. Jedino jednu stvar mu je mnogo zamerao. Bio je baš ljut kad je pričao o tome. Gazda je imao tri starije čerke, koje su pomagale sve oko kuće, bile vredne i kiulturne i jednog malog sina, koga su previše razmazili, pa nije imao baš lepo ponašanje. Gazda je na sve što je dečak radio, gledao s ponosom i odobravanjem. Otac to nije odobravao, jer se kod njega znalo šta se sme, šta ne, šta je lepo, a šta ružno vaspitanje i da se sa previše popuštanja, deca samo kvare. Ono što je gazdi najviše zamerio, bila je rečenica:
– Više volim i jednog ćopavog sina, nego deset sposobnih šćeri – preko te rečenice otac nikako nije mogao da pređe, kao da je gazda uvredio njegove ćerke. Uzalud mu je otac ukazivao na vrednoću rođenih ćerki, kako su za pohvalu, gazda je ostao gluv i neumoljiv: ni pred ćerkama nije krio da sina, to malo razmaženo, nevaspitano derište, najviše voli.
Sećam se još jednog događaja: prvi put smo otišli na ručak kod nekih poznanika. Poznanik je važio za strogog, teškog čoveka. Bio je oženjen mlađom ženom, koja je delovala kao čista suprotnost njemu. Kad nije bila s njim smejala se, šalila, pričala i bila omiljena u društvu, ali u njegovom prisustvu se povačila, ćutala, kao da je od njega čekala dozvolu za svaki svoj pokret. Svi smo osećali pritisak koji je on tiho vršio nad njom. Čula sam da je imala srčane probleme, ali nikad o svojoj bolesti nije pričala.
Kad je servirala sve spremljeno, sela je s nama da jede. Taman je zaustila nešto da kaže, muž ju je strogim glasom prekinuo i presekao pogledom:
– Opet nisi stavila so.
Ona je brzo ustala, zaobišla sto i uzela slanik sa police koja je bila pored njega. Spustila je na sto slanik, tiho najtiše što može, kao da je i disanje zaustavila i ostala da stoji. Svi smo razmišljali da nije još nešto proputila da servira. Praveći se kao da ništa nije bilo, nastavili smo da pričamo i ručamo. Ubedili smo sebe da to nije bilo neprijatno koliko nam se činilo. Delovalo je da su svi zaboravili na njegov strog glas i prek pogled kojim ju je gledao, dok se nama obraćao vrlo ljubazno.
Kad smo stigli kući otac je rekao:
– Kao da mu je sluškinja. Samo joj naređuje. Kako može da bude takav čovek?
Isprva nisam shvatala o čemu priča.
– Slanik je bio iza njega. Mogao je sam da dohvati ; kao da nema ruke? Ona je sve spremila, servirala, a on nije mogao da joj pomogne i doda šta treba, nego se iživljavao, kao da joj je gazda – rekao je otac, vidno uznemiren i ljut – Preseo mi je ručak.
Više nismo išli kod njih, jer, zašto raditi nešto što ne prija; zašto pokušavati da se spoji ono što ne odgovara?
Moj otac je zapažao takve stvari i bilo mu je krivo kad se neko loše ponaša prema ženama. Osećao se kao da neko maltretira njegove ćerke.
Ne sećam se kako je bilo ranije, ali od tada je uvek sebi postavljao da jede, kad bi zbog posla zakasnio na ručak. I majka i sestra i ja, smo pokušavale da mu postavimo sto, ali on je odmahivao glavom:
– Neka, sam ću. Imam ruke – odbijao nas je uz osmeh, ali smo se i mi često utrkivale s njim ko će pre na sto da postavi sve za jelo. On bi doneo jedno, mi drugo i tako redom. Posle jela sudove je uredno stavio u sudoperu, a sto prebrisao.
Na slavljima je zajedno s majkom služio goste i dodavao šta treba.
Otac nije želeo da ga ni mi, ni majka služimo.
Insistirao je na tome, kao da je želeo da pokaže da žene treba da se štite i poštuju. Na delu je iskazivao ideju ravnopravnosti polova i uvažavanja.
Majka se na drugi način trudila da mu uzvrati. Kad bi se otac vratio s posla umoran, legao bi na krevet i prekrio rukom oči. Majka je znala da ima neki problem, ali ga nije ništa pitala. Pravila mu je tišinu, umirivala bi nas i pokazivala da budemo tihe. Pustila ga je da se naspava i da sam kad poželi ispriča šta ga muči. Posle tog odmora, otac je uvek bio raspoloženiji.
Nije terao majku da ustaje rano kad on krene na posao, a ona ga je u toku dana, uvek ispraćala do kapije kad bi nekud išao.Na nju je uvek mogao da se osloni, dobije reč ohrabrenja, podrške, savet da zajedno reše neki problem. Hvalila ga je često, kako je nešto dobro uradio, govorila kako je još lep, kako se još dobro drži.
Bili su igrači istog tima, koji su se uzajamno voleli i poštovali.
Dragana Kiklić: OPŠTE DOBRO
Bila sam još mala, tek pošla u osnovnu školu, kad su me roditelji prvi put odveli u streljanu da treniram. Streljaštvo je bio novi, popularni sport.Otac je voleo da priča kako je na Korčuli, ostrvu u Hrvatskoj, završio kurs za trenera.
Streljana je bila mala zgrada na kraju grada. U zgradi, na različitim stranama bile su prostorije za pripremu i oblačenje strelace Pivare i Fabrike kablova. Otac je radio u Pivari, ali me je odveo da treniram za Fabriku kablova. To je bilo malo čudno, ali sam na to brzo zaboravila, jer su mi druge stvari bile bitnije. Nedugo posle toga, natpis sa svlačionice Pivare skinut je i više se pivara nije pominjala. Radnici Pivare, dolazili su i dalje, ali su trenirali za Fabriku kablova, odnosno za klub „Kablovi“.Otac bi samo ponekad navratio i tada bi mu neki stariji strelci prilazili, s puno poštovanja ga dočekali, pozdravili. Zagrlili bi ga a onda se okrenuli prema meni:
– Čika Živko je bio moj trener. Bio mi je kao otac. Mnogo mi je pomogao. Nikad neću to da zaboravim.
Sada su Imali drugog trenera koga su poštovali i slušali, ali moj otac je imao počasno mesto u njihovim srcima.
Bilo je to vreme najvećeg uspeha streljačkog kluba „Kablovi“. Naš grad je bio poznat širom Jugoslavije. Neki koji su tu potekli, osvajali su i Olimpijske medalje kasnije. Ja nisam bila među najboljima, ali sam bila važan član najbolje ekipe.
Nisam bila predodređena za taj sport; nisam bila lav u srcu, kako sam govorila. Dešavalo mi se da se uplašim uspeha i pokvarim rezultat. Više su mi odgovarali kolektivni sportovi poput rukometa, košarke.
U srednjoj školi profesor fizičkog, jednom mi je rekao:
– Draganče, ti nisi sebična. Ti ćeš da budeš centar, glava ekipe, bićeš pozadi i dodavaćeš loptu onima koji imaju šansu za gol.
Tako sam igrala rukomet za školu ii dodavala loptu drugima. Nije mi smetalo što golove ne dajem ja, važno je da kao ekipa pobeđujemo. Divno je osećanje timske pobede.
Samo ponekad bi se našalila:
– Volela bih da sam malo i „pozadina“, pa da i ja dajem golove.
Lepo mi je išla i košarka. Na času fizičkog u srednjoj školi, profesor je voleo da izdvoji mene i drugu učenicu da izaberemo svoju ekipu. Mi smo bile najbolje i imale smo pravo da biramo koga ćemo da igra za nas. Dok se drugarica trudila da izabere one učenice koje su spretnije, bolje igraju, ja sam birala drugačije. Prvo bih izabrala one najslabije, one koji ostanu poslednji u redu, one koje niko neće i koji čega izbegavaju časove fizičkog. Od pobede su mi bile važnije druge stvari.
Bilo mi je žao što uvek ostaju poslednje, što su svi otvoreno pokazivali da su nepoželjne u ekipi. Među njima je bila i drugarica iz osnovne, koja je stanovala u mom komšiluku, čija majka me je volela i čuvala kad sam bila mala. Prvo bih nju izabrala, pa drugu nespretnu i tako redom. To se na opšte iznenađenje svih, kasnije pokazalo kao dobar potez; jer dok je cela protivnička ekipa bila oko nas koje bolje igramo, moja drugarica je bila sama i slobodna. Na nju niko nije pazio i ja sam to koristila da joj dodam loptu. Bila je baš iznenađena,ali kada bih povikala:
– Gađaj na koš, gađaj – osmelila se. Prvi put bi promašile tablu, drugi put udarila u obruč:
– Nema veze, igraj – vikala sam i ona je počela da trči, da se bori. A onda kada je prvi put pogodila koš, celo odeljenje je aplaudiralo. Nastavile smo tako i neke stvari su se lako promenile. Počele su i druge da je biraju za svoju ekipu, jer više nije bila nespretna. Tako je naše odeljenje u školskom takmičenju u košarci, osvojilo prvo mesto, pobedom nad četvrtom godinom.
Sve to vreme, do druge godine fakulteta, trenirala sam streljaštvo i sa svojim klubom proputovala celu Jugu: hvalila sam se što sam se u Hrvatskoj osećala prefinjeno, gospodstveno, Sarajevo je postalo „ljubav moja“ zbog bogatstva različitosti, lepršavosti i vedrine, Makedonija mi je bila draga zbog pitomosti, otvorenosti i neposrednosti, Sloveniju sam poštovala zbog kulture i otmenosti. Crna gora je svakog leta bila naša, jer smo se u njoj odmarali i pripremali za narednu sezonu, a gradovi po Srbiji, najdraži, jer su najbliži srcu. Svuda sam se osećala kao kod kuće, svuda su nas dočekivali ljubazno.
Kad je posle mnogo godina, otac umro, trener „Kablova“ i sam star čovek, u lokalnim novinama objavio je oproštajni tekst u čast oca, da se ne zaboravi… Tu sam otkrila neke stvari koje me ranije nisu zanimale, a bile su tako očigledne i jasne.
Objedinjena sredstva dva uspešna preduzeća omogućila su bezbrižno funkcionisanje jednog kluba i njegovu trajnost; iz mase dobrih strelaca, izrodili su se najbolji pojedinci i ekipe koji su širom Juge, Balkana proslavile naš grad.
U tom oproštajnom tekstu, trener je napisao da je za spajanja dva streljaka kluba u jedan veliki, zaslužan bio moj otac. Na predlog mog oca klubovi su objedinjeni.
Da, takav je bio moj otac; opšte dobro uvek mu je bilo iznad ličnih interesa…
