IZVADILA ŠTETU
Moj otac je izučio zanat za pintera i celog života vredno radio. U podrumu je imao radionicu gde je prvo pravio burad, a kasnije i sve ostalo od drveta. Znao je i ostale zanate, sve da napravi i popravi. Završio je vanredno još dva razreda kako bi napredovao na poslu. Bio je iskren u stvaranju boljeg društva, pa je često posle posla ostajao na raznim sastancima sindikata, radničkog saveta.
Bila sam mala i nisam razumela sve te sastanke, ali zbog jednog razgovora, zapamtila sam da otac nije išao samo na sastanke, nego i na proslave. Često je išao na proslavu 8. marta sa ženama iz preduzeća. Išao je na ručkove i večere sa nekim tuđim ženama.
Naša kuća, na sredini između kuća jedne i druge tetke, bila je mesto za okupljanje, susrete, za kafu, šalu. Svi su voleli da svraćaju kod nas; i tetke i komšinice..
Jednom smo sedeli u dvorištu, majka je sa drugim ženama pila kafu, mi deca smo se igrali nedaleko od njih i povremeno, krišom slušali šta pričaju. Tata se spremio; obukao je odelo i izašao. Baš je lepo izgledao i ja sam bila ponosna.
– Bogami, Latina, zar se ne plašiš da pustiš čoveka među toliko žena? Ukrašće ti ga neka – prokomentarisala je komšika.
– Slobodno, ako želi da ide, on će biti na gubitku. Ovakvu ženu nigde neće naći – odgovorila je moja majka opušteno i ustala da mu namesti kravatu. Nasmejala se, a onda je i otac pogledao majku i osmehnuo se i on.
Moja majka je više pričala od oca, bila je vedra, vesela, duhovita i iako nežna i bolešljiva, zbog te vedrine svi su je voleli. Bilo mi je jasno da su zbog moje majke svi voleli da svraćaju kod nas. Možda je zbog raznih bolesti i naučila da ceni život. Otac je obožavao njene šale i uvek je s njom bio nasmejan i raspoložen. Manje je pričao, i voleo je da je sluša i gleda. I ja sam majku više slušala, a oca sam gledala i tako naučila da u njegovom pogledu prepoznam obožavanje i ljubav prema majci. Kasnije sam u njima prepoznavala ponos kad bi gledao mene i sestru, ili kad bi pričao o nama.
– Ja sam već “izvadila štetu”, imam decu, a on neka ide gde hoće – nastavila je majka u istom tonu i sa istim samopouzdanjem. Tata je sve shvatio kao šalu i tako i otišao na proslavu. Znala sam da nigde neće tražiti bolju ženu, kad zna da ga kod kuće čeka najbolja.
Bila sam u osnovnoj školi, na početku zaljubljivanja i to što sam čula, bila je važna lekcija o ljubavi i samopoštovanju.
Majka je bila domaćica, ali nikad sebe nije potcenila.
Pitam se da li bi je tata isto voleo da se plašila, svađala, molila, plakala?
MORE
Prvi put sam bila na moru kad sam završila prvi razred osnovne škole.
U komšiluku je živela nastavnica koja je preko škole vodila đake na more. Te godine je pitala da i ja idem s njom, pa su me roditelji pustili. Bila je to nagradu za uspešno završen prvi razred.
Bilo je to baš dugo: 21 dan sa putovanjem, znači 19 dana u mestu. To letovanje pamtim po 3 stvari: na jelovniku su stalno bile makarone, obarene pa kao prilog, jednom šećer, drugi put sir, a nekad bi ih i zapekli u rerni sa malo sira. Ni ranije nisam volela makarone, a od tada nikako. Nekako sam sebe naterala da ih tek posle 30 godina spremam i jedem.
Većinu vremena na moru sam bila gladna. Možda je i to doprinelo da se posle dve nedelje rasplačem; poželela sam se kuće, odnosno roditelja. Plakala sam i tražila mamu i tatu, pa su me odveli do komšinice. Komšinica me je prigrlila na svoja velika prsa i tu sam našla utehu. Naravno do tog dana, mi smo imale odnos nastavnik – učenik i ponašale smo se kao da se ne poznajemo; sramota me je bilo da tražim bilo kakvu privilegiju. Još tada sam bila svesna sebe, trudila sam se da se lepo ponašam, da ne obrukam mamu i tatu i da komšinica zadrži lepo mišljenje o meni. Ali posle 15 dana stvarno nisam mogla da izdržim; iako sam se stidela, rasplakala sam se. Taj njen zagrljaj dao mi je snage da nekako izdržim do kraja letovanja.
Najbolja stvar je bila što sam naučila da plivam. Ostalih vaspitača, nastavnika se ne sećam, ali se sećam te nastavnice fizičkog, koja nas je na pesku rasporedila i terala da mašemo ispred sebe kao žabe. Bilo nam je malo neprijatno, jer su nas ostali stariji učenici gledali i smejuljili se, ali nastavnica je bila odlučna. Bila je prava. Bila je rešena, da svi nauče da plivaju i naravno da smo naučili.
Kad sam došla kući, komšinica je ispričala šta se desilo.
Sledeće godine išli smo porodično na more.
Znala sam čija je to zasluga. Majka je imala neverovatan talenat pregovaranja, zadivljujuću sposobnost da ubedi oca da uradi ono što je dobro za nas. Nikad o važnim temama nisu pričali pred nama. Kad bi nas smestili na spavanje, ostajali bi sami.
Kasnije kroz godine, slušajući je kako razgovara sa ocem o nekim drugim temama shvatila sam kako je mudra, kako lagano navodi dokaze, protiv kojih niko ne bi imao ništa protiv. U to vreme sve se cenilo, pa i reči. Učili su nas da „lepa reč i gvozdena vrata otvara“. Majka je lagano vodila razgovor; bez vike, smireno širila vidike, ukazivala na sve moguće poglede na predmet interesovanja, predočavala da ne postoji samo jedno gledište, već da se na stvari može gledati iz više uglova. U toku izlaganja obavezno bi pitala:
– Šta ti misliš o tome? Imaš li neki predlog?
Činjenice koje je navodila u prilog svoje namere, uz obrazloženjem delovale su jedino ispravno. Zato roditelje nikad nisam čula da se svađaju. Otac je bio miran i razuman čovek, pa je bilo lako dogovoriti se s njim.
Kad se vratio s posla predstavio nam je tu odluku.
– Majka i ja smo se dogovorili – rekao je.
Otac je pričao, dok je majka bila tu negde; sedela je, plela, mudro ćutala i samo ponekad dodala nešto. Svesno je to izabrala, bez sujete i želje da se ističe. Vremenom smo sestra i ja dobro razumele šta je čija zasluga, ko je pokretač svega. Majka je puštala oca da vodi, a on je pokazivao da su u svemu zajedno. Ravnopravno su delili zasluge.
Imali smo fiću, na koji smo stavili prtljažnik sa svim potrebnim stvarima. Čini mi se da je prtljag bio veći od fiće.
Prve godine smo išli u kamp, pa smo nosili šator, sklopivi sto, stolice, primus za kuvanje, sudove i sve ostalo. Sad mi to deluje ravno ludosti, a tada je bilo normalna stvar. Išli smo zajedno sa tatinim kolegama i njihovim porodicama. Putovanje je bilo baš zabavno, pravili smo pauze, služili jedni druge onim što smo poneli za put. Nismo toliko žurili da što pre stignemo, možda zato što automobili tada nisu bili mnogo brzi, možda zato što se sporije živelo, tek putovali smo ceo dan. Pošli bi popodne, noć prespavali negde pored puta, a sutradan oko ručka, taman da se okupamo, stizali smo na more.
Nije bilo mnogo motela, a ni para da platimo prenoćište u motelu. Parkirali bi se na nekom malo širem delu pored puta i raspakovali za spavanje. Otac bi naduo gumeni dušek, stavio ga pored kola i tu su on i majka spaval; sestra i ja smo spavale na zadnjem sedištu u kolima. Sklopili bi sedišta taman dovoljno za nas dve. Bilo nam je baš udobno i zabavno. Deca imaju sposobnost da se zabavljaju bez razloga, a mi smo imali nezaboravnu avanturu. Nisam se plašila; nikom nije ništa loše padalo na pamet.
Ujutru, čim bi nas sunce probudilo, odmorni, čili, umivali bi se, doručkovali sve vreme radosni što smo sve bliži moru.
Tek kad smo se vratili kući i kad smo prestali zajedno da idemo na more, ispričali su prijateljima gde smo jednom prenoćili:
– Kad smo ustali, iza zelene ograde, na brdu videli smo groblje. – osmehivao se otac.
– U mraku se nadgrobne ploče nisu videle. Ali ja se mrtvih ne bolim. Više se bojim živih – majka je kao i uvek bila samouverena.
– Da, bili su dobri. Nisu nas dirali – šalio se otac.
Zbog njihovih osmeha, to mi nije delovalo strašno. Uvek smo se smejali kad bi o tome pričali. Imali smo nezaboravnu anegdotu za prepričavanje.
***
Prvo smo spavali u auto kampu u šatoru. Šatori su bili podignuti u hladu maslina. WC, voda i kola bili su parkirani na ravnom delu kampa. Volela sam te gužve, delovalo je nekako prisno, porodično. Svi smo se znali. Zajedno smo prali sudove na česmi, čekali red za tuširanje, zajmili šampone, sapune. Bila je prava radost kad sledeće godine sretnemo iste ljude iz Niša, Kraljeva.Oko nas su bili šatori prijatelja, ispred rasklopljene stolice i sto za hranu. Bilo je puno dece za druženje. Igrali smo odbojku, karte, domine, „ne ljuti se čoveče“, pričali i mnogo se smejali. Očevi su oko tranzistora slušali neki radio prenos, pili pivo, a majke su se utrkivale koja će više da nas pogosti. Male boce sa gasom, primusi, služile su za kuvanje ručka, kafe i prženje krofni.
– Deco, dođite na palačinke – jednog dana bi vikala jedna majka.
– Prženice – vikala bi druga, drugog dana.
– Krofne – vikala je treća.
Očevi su bili zaduženi za rano ustajanje i kupovinu mleka i hleba. U mestu je bila samo jedna prodavnica, ne tako blizu, gde su kupovali meštani i turisti iz obližnjih auto kampova, pa se čekao red, a dešavalo se i da neka namirnica nestane. Otac se uvek vraćao zadovoljan što je bio među prvima i kupio sve što mu je majka rekla.
Čim bi stigli na odredište, prvo za šta bi se raspitali, bilo je gde je prodavnica i pošta. Otac bi odlazio do pošte da se rodbini javi da smo stigli.
Istog dana bi kupili razglednice i poslali rodbini.
Na plaži smo nosili džem namazan na hleb ili paštetu. Sladoled bi dobile jednom, dvaput za 15 dana, a poseban luksuz su bile breskve. Tog voća tada nije bilo kod nas, pa je prava poslastica bila kad bi je kupili na moru. Kupovali smo obično pred povratak kući, ako nam ostanu pare. Moralo je da se ostavi novac za benzin i za „ne daj Bože“. Kad bi prošli pored tezge sa breskvama, pogledali bi oca i majku, što bi značilo:
– Koliko nam je novca ostalo?
– Imamo dovoljno.
Pazilo se na svaki dinar.
– Hajde da deci kupimo breskve – rekla je majka, a sestra i ja se ozarile zbog te iznenadne sreće.
Breskve su bile velike. Mislim da je kupila dve tri. Podelila nam je jednu, ostale čuvala za sutra. Oni nisu jeli, ostavljali su za nas.
***
Ono što je takođe bilo obavezno, bili su pokloni za rodbinu i prijatelje. Birali smo najlepši kamen, koji je more oblikovalo, skupljali školjke i ježeve koje je more izbacilo na obalu, ili ih tražili na stenama pored obale. Često smo prijateljima donosili flašu morske vode. Kad se pojavili suveniri, nastavili smo njih da donosimo. Majka je na tome insistirala. Uživala je da kupuje poklone. Nikad joj to nije bilo teško. Čak i kasnije kad se taj običaj polako gasio ona ga se nije odricala. Uživala je da gleda te lepe sitnice, da ih bira i zamišlja koga će čime da obraduje.
Ja sam svoje umeće u plivanju usavršavala tako što sam po ceo dan bila u vodi. Plivala sam paralelno sa obalom, trudeći se da što duže izdržim i ne dodirnem dno. Ponekad je otac plivao sa mnom, a češće me pratio tako što je išao je pored mora i ponosno se smeškao. Uvek se osmehivao; nije mnogo pričao, ali osmeh je govorio dovoljno. Majka je više volela da se sunča ili u hladu maslina druži sa ženama koje smo upoznali na moru.
Popodne smo svi igrali odbojku na plaži.
Jedna stvar koju smo takođe obavezno nosili na more, bio je fotoaparat.
Oca je sve zanimalo; među prvima je kupio foto aparat. Naučio je i fotografije da pravi. Laboratorija za pravljenje fotografija nam je bila u kupatilu. Prvo me je naučio da fotografišem, a onda smo zajedno pravili fotografije. Na jednom filmu za fotografisanje bilo je mesta za 32 snimka, tako da smo ga pažljivo trošili. Birali smo mesto za fotografisanje i pazili kako ćemo se namestiti. Majka je najviše volela pored cveća i to pored velikih rascvetalih lijandera.
Na svim fotografijama na kojima je bila majka, jednu ruku je držala preko stomaka, a drugom grlila ili nas ili oca. Tako je prikrivala kilograme koje su godine počele da talože i da je menjaju. I kad su je rođaci zadirkivali zbog toga, nije odustajala; nastavila je rukom pokriva stomak; želela je da izgleda lepo. Otac se smeškao; bilo mu je drago što ima ženu koja drži do sebe.
***
Posle nekoliko godina otac je kupio tristaća, pa je bilo još udobnije za putovanje i sestri i meni za spavanje na zadnjem sedištu.
Vremenom smo iz kampa, prešli u privatni smeštaj.
Iznajmljivali smo jednu sobu, a kuhinja i kupatilo su nam bili zajednički sa gazdama.
Kad bi jednom upoznali gazde, bili smo im stalni gosti. Bili smo mi zadovoljni njima, bili su oni zadovoljni nama.
Otac je bio vredan čovek i nije mogao dugo da sedi i ništa da ne radi. Posle nekoliko dana, dosadilo bi mu kupanje, pa je sedeo sa gazdom. Gazda je imao nezavršenu kuću sa gomilama peska, šljunka i blokova oko kuće. Otac se ponudio da mu pomogne i podsticao ga da završi to što je bilo nezavršeno. Gazda je radio malo, a onda je prekidao posao.
– Može još da se radi. Bolje da što pre završiš ovo što imaš.
– A ne. Ja sam isplanirao za danas toliko. Treba i da odmaram – onda bi seo ispred kuće, popio po čašicu rakije i gledao u pučinu.
Otac nije razumeo takvo razmišljanje:
– Kad bi pre završio imao bi još neku sobu da izdaje – govorio je otac.
Mi smo imali tek dovoljno, često manje od toga, pa se otac trudio da stvori što više, ali gazdama izgleda ništa više nije trebalo. Sa malo truda, priroda im je davala više nego dovoljno. Sada kad razmišljam, ta životna filozofija gazde i nije bila tako loša.
Kasnije ga je otac prihvatio takvog, pomogao bi mu nešto malo, a onda bi neko vreme sedeo s njim taman dok popije čašicu rakije. Zato mu je na poklon svake godine donosio po litar rakije.
I majka se posle svakodnevnog viđanja u kuhinji, zbližila sa gazdaricom. Delile su recepte, pričale o deci, cveću. Održavali su umeren poslovno – prijateljski odnos. Godinama su nam čuvali tu sobu.
Majci je gazdarica davala pelcere tropskog cveća. Svaki put bi se vratili sa nekim novim strukom lijandera, limuna, neke lozice ili fikusa.
Dvanaest godina išli smo u Bečiće; gledali kao se grade hoteli pored mora. Uveče smo porodično šetali, jer je majka znala da je zdravo da se udiše morski vazduh, to nam je stalno pričala, a kad smo malo porasle išle smo same, ili u društvu dece prijatelja. Najveća zabava nam je bilo sedenje u parku hotela i slušanje muzike koja je dolazila iz bašti tih hotela. Gosti tih hotela većinom su bili Nemci. Naši nisu imali para za hotele, ali niko nije patio zbog toga. Čak smo mislili da smo u prednosti nad njima koji više imaju. Udisali smo isti vazduh, kupali se u istom moru, slušali istu muziku i nismo morali da žurimo na ručak i večeru. Jela koja je majka kuvala bila su tako ukusna; nismo patili za nečim drugim. Pržena paprika, prženi krompirići posle višesatnog plivanja u moru bili su najukusnija jela koja bi mogli da zamislimo. Nekad bi poneli sendviče i ostajali na plaži i za vreme ručka. Izmoreni od kupanja, najslađe smo je spavali u hladu maslina.
***
Posle desetak dana kupanja, postajalo nam je malo dosadno. Tad smo sedali u kola i išli da upoznamo okolna mesta. Jedan dan je bio rezervisan za jedno mesto. Svaki put nešto novo. Tako smo proputovali celo crnogorsko primorje, od Bara do Tivta i Ostrva cveća
Jedna rođaka je imala brata u Cetinju pa smo obećali da ćemo ga posetiti.
O kako smo se prve godine plašili krivudavog puta do Cetinja. Mislili smo da nikad nećemo stići, da ćemo se izgubiti negde. Nigde nije bilo naselja, samo krivudavi put i kamen i nisko rastinje pored. Da smo na dobrom putu, tešili su nas automobili sa cetinjskim tablicama. Koliko bi im se zaradovali, kad bi ih videli i shvatili da nismo sami, toliko su nas plašili zbog brzine kojom su se po krivinama kretali. Oni su dobro poznavali put i mogli su opušteno da voze, čak i prebrzo, a mi smo se sklanjali što više uz ivicu puta, sklanjajući pogled od provalija.
Otac bi tad čvršće stegao volan, a kad bi došli do bezbednijeg dela puta, jednom rukom bi potapšao automobil:
– Dobra moja kola. Ne predaju se. Dobro me služe – hvalio ih je.
Sav taj strah se isplatio, kad smo konačno stigli u Cetinje. Zamenilo ga je oduševljenje.
Prijatelj, kog smo išli da posetimo, sa porodicom je živeo u skromnom stanu, ali je doček bio reprezentativan. Pokazao nam je s neskrivenim ponosom svoj dom. Nije dom taj stan u kome živimo, te male sobe bez terase i dvorišta, naš dom je grad u kome živimo i sve što o njemu znamo i osećamo.
Malo Cetinje bilo je ogromno po znamenitostima. Ne sećam se jela kojim nas je pogostio, za decu to nije važno, ali pamtim Njegošev muzej u koji nas je odveo. Bio je to prvi muzej koji sam posetila, toliko drugačiji od mnogih drugih, zbog kamenih zgrada, ograđenih kamenim zidom, sa kulama na uglovima, sa prostranim dvorištem i bunarom. Prijatelj nam je objašnjavao sve važno za taj muzej i za velikana, Njegoša. Sećam se sreće s kojom sam skakutala po tom pravom zamku u kome se na svakom koraku osećao duh prošlih vremena. Zamišljala sam i u svojoj mašti kitila život voljenog i poštovanog vladike, ispunjen luksuzom, obrazovanjem, mudrošću, čojstvom i junaštvom.
Bilo bi lepo kad bi tako svaki domaćin poznavao zasluge svih znamenitih ljudi svoga kraja i kad bi ih s ponosom predstavljao svojim gostima, vodio u muzeje. Možda bi tako više cenili i voleli sebe i svoje.
Pri povratku otac i majka su razgovarali; razmenjivali utiske. Majka je uvek pričala lepo, i u svakom tražila nešto vredno poštovanja, vredno pohvale što bi mogla da nauči, primeni kod sebe, da bude još bolja.
Sledeće godine taj prijatelj nas je odveo na Lovćen, u Njegošev mauzoloj. Sećam se dugog, uskog puta koji je kao zmija vijugao do samog vrha, mesta gde počiva vladika i odakle i sad može da gleda i pazi na svoj narod. Koliko su me plašile provalije sa obe strane puta, još i više me je oduševljavala simbolika tog groba, počivališta tog velikog čoveka.
Ta osećanja važnosti, poštovanja, plemenitosti koje sam osetila u tim posetama, i danas žive u meni. Istina je da ono čime nas zadoje u detinjstvu ostaje za ceo život. Više od potrebe za bogatom trpezom, skupom garderobom, težnjom da se uživa, u nama živi potreba da učinimo nešto za svoj narod, da volimo svoj narod, a to se najbolje uči od najbližih, od najvećih.
Nismo imali mnogo novca, ali smo ga lepo raspoređivali; da nahranimo dušu, da doživimo, osetimo što više novih stvari. Punili smo kofer uspomenama da nas greju kad zahladni.
Svaki put kad smo odlazili, u autu sam sedela tako da mogu da gledam unazad.
I kao što sam pri dolasku znala iza kog brda ću ugledati more, tako sam i pri povratku znala koje brdo će ga zakloniti. Gledala sam u more i svesno upijala tu sliku, noseći je kući kao lepu uspomenu. Iza nas je ostajalo more da zapljuskuje obalu, kao i vekovima ranije.
TELEVIZOR U BOJI
U vreme dok sam bila dete, tek poneko je imao televizor. Crno beli, naravno. Program je počinjao u 18 sati i završavao se u 22. Dnevnik je počinjao u 20 sati, posle crtanog filma. Kad odgledaju crtani, deca bi bez pogovora išla na spavanje.
U našem komšiluku, u zgradi, živela je jedna porodica sa kojom su se moji roditelji družili. Komšinica je bila službenica u istom preduzeću gde je otac radio prvo kao VK radnik, a kasnije kao poslovođa. Komšija je radio u policiji, na poslovima za koje niko ne sme da pita: državna bezbednost. Moj otac ih je jako poštovao, a videlo se da i oni poštuju mog oca, zbog vrednoće, poštenja i čestitosti. Majka, iako domaćica, bila je vrlo razborita i vesela žena, pa su je rado prihvatili u društvo. Oni su materijalno bili mnogo iznad nas, ali po međusobnom uvažavanju, bili smo jednaki.
Majka je često hvalila komšinicu kako je vredna. Od nje je naučila mnoge stvari:
– Kosana, nikad ništa ne radi kad ima goste. Ona sve ostavi i sedne sa gostom da priča; tako ga ispoštuje. A ja sam mislila da pred drugima treba da pokažemo koliko radimo, tako nikad nisam stigla da se opustim. Kako su nas pogrešno vaspitavali, ali Kosana je kulturna, obrazovana žena, zna da se ponaša. Kod nje se uvek osetim prijatno, kad me vidi iskreno mi se obraduje. Ona se ne trudi da ostavi utisak, njena dela govore koliko je vredna. Kuća joj je uvek sređena, evo jutros vidim na terasi veš. Sigurno ga prostrla rano pre nego što je otišla na posao, a oprala kasno sinoć (tad nisu postojale mašine za veš).
Te reči sam i ja zapamtila za ceo život. Bilo mi je logičnije da se obradujem svakom gostu i ispoštujem ga, nego da pokazujem svoju vrednoću. Majka je od svakog volela nešto da nauči i otkrije po čemu je taj drugi bolji, kako bi sebe nadogradila. Naravno, majka je znala da Kosani zbog posla treba i odmor i slobodno vreme,pa se kod nje nije dugo zadržavala. Zaposlene žene bile su prava retkost. Ostajala je taman koliko je i Kosana sedela kod nas. Po nepisanom pravilu broj poseta i vreme, bilo je ravnomerno raspoređeno, kako ne bi niko nikom dosađivao.
Kad se nekoliko godina kasnije, pojavio televizor u boji, majka je volela da ide kod njih i gleda televiziju. Sa njom smo išle i sestra i ja, jer oca to nije mnogo zanimalo. Ponekad bi sa komšijom pogledao samo dnevnik, pa se vratio kući da pre spavanja, u podrumu, gde mu je radionica, još nešto pripremi za sutra.
Televizor u boji je bio nedostižan za nas sa jednom radničkom platom. To je bilo nešto što nam je bilo logično da obrazovani, vredni ljudi imaju, a da oni sa manjim obrazovanjem, manjom platom malo sačekaju kako bi uživali u toj pogodnosti i blagostanju.
Bilo je to jedna od onih stvari zbog kojih su stariji mogli da nam kažu: Učite deco školu, da bi sutra i vi mogli tako da živite.
Čekajući to bolje sutra, učila sam školu i bila strpljiva. Zasluži pa ćeš imati – bila je glavna vodilja u našim glavama tada. Nikad nismo bili ljubomorni ni ljuti što oni imaju, a mi nemamo. Zaslužili su sve više što su imali, a bili su ljubazni i fini ljudi, pa su to delili s nama.
Majka je najviše volela da gleda klizanje na ledu. Oduševljavala se raznobojnim haljinicama klizačica, kostimima, šljokicama koje su sijale, a najlepše je bilo kad na kraju klizačice dobiju cveće, pa se od buketa nisu videle. Kod takvih slika, majka nije mogla da sakrije radost.
Svako veče kad je bilo klizanje, majka bi umesila neki kolač kako ne bi praznih ruku išla u komšiluk, ili bi ponela cveće iz bašte na brdu. I Kosana je uvek mesila nešto kako bi nas dočekala i poslužila. Baš smo se prijatno osećali kod njih.
I kada su se oni odselili u veći stan, na drugom kraju grada, majka i Kosana su ostale dobre. Majka ih je posećivala i kad se komšija razboleo i uveseljavala ga svojim šalama, tešila Kosanu kad je umro, pa se onda tešile zajedno, kad je i moj otac umro. Čule su se telefonom, i u ime prošlih vremena koja su im bila trajna veza, družile su se do poslednjih dana .
Jednog dana otac je došao kući nasmejaniji nego obično. Drugačiji. Otac je bio veliko dete, umeo je da se raduje, a nije umeo ništa da sakrije, sve mu se oslikavalo na licu. Pozvao je majku, sestru i mene da sednemo za sto.
Onda je i on seo. Ja tek na polovini osnovne škole, sestra koja nije ni pošla u školu, majka i otac, imali smo prvi porodični sastanak. Sedeli smo oko stola svi važni, značajni, ozbiljni. Očekivali smo šta će otac da kaže
– Rešio sam da kupimo televizor u boji, ako se slažete.
– Ali kako, on je skup. Nemamo para – rekla je majka.
– Zato sam vas i pozvao , da se dogovorimo. Treba mi vaša podrška, kako to da ostvarimo. Moraćemo da štedimo.
Taj sastanak mi je ostao urezan u pamćenje za ceo život. Prvi put sam imala pravo glasa, prvi put odlučivala o nečemu. Uvek smo se za sve dogovarali, ali taj prvi dogovor se pamti. Otac je i sestru i mene od rođenja voleo i poštovao. Odrasle smo kao ravnopravni članovi, misleći da je u svim porodicama tako, da se ljudi međusobno poštuju, uvažavaju i vole. Kasnije, kad sam izašla iz zone sigurnosti, shvatila sam da to nije svuda tako. Posle prvog šoka kad bi naišla na nepravdu, snagu da se izborim za svoja, često i tuđa prava, nalazila sam u samopouzdanju koje sam izgradila u ranom detinjstvu.
– Ove godine bi mogli da se odreknemo mora – predložio je otac – Mogao bih i nešto privatno da zaradim. Nabavio sam dobre daske, da napravim bure, uskoro će vašar, pa mogu tamo da prodam.
– Ja bi mogla da idem u rasadnik da radim. Sad traže radnike – majka je predložila.
Ja sam bila nezahtevno dete, a stvari sam dobijala baš zato što nikad nisam ništa tražila. Znam da je majka štedela da mi kupi novi kaput.
– Ja se odričem novog kaputa – radosno sam povikala.
I sestra se čak nečeg odrekla, tako da smo se svi vrlo brzo složili i doneli odluku da kupimo televizor u boji.
Otac je tako želeo da obraduje majku, danima je smišljao kako to da ostvari, jer je znao koliko bi to njoj značilo. Majka je skočila sa stolice, zagrlila ga i poljubila u obraz. Znala je da je njemu i crno beli televizor bio dobar. Radio je to zbog nje, da nju usreći. Dobro su se poznavali.
Posle porodičnog sastanka, dogovora i poljupca, otac kao da je porastao. Da li je to bilo zato što se nekako uspravio, tek u našim očima je bio još veći. Nije mogao da sakrije radost. Zato se danima osmehivao.
