KECELJA
Ja sam bila poslednja generacija u srednjoj školi koja je nosila uniformu: radne bluze i kecelje.
Nekako neprimetno, vremenom, učenici su prestajali da nose uniformu, naročito maturanti.
Većina profesora je to tolerisala. Pomirljivo su prihvatali još jednu promenu. Manjina se uporno držala starog načina oblačenja, pa su na njihovim časovima svi morali da imaju uniformu. Učenici su se snalazili, tako što su pozajmljivali iz drugih odeljenja, od ono malobrojnih u školi, koji su je i dalje nosili. Kad bi prošao taj čas kod „opasnog“ profesora, vraćali bi je; i tako svi zadovoljni.
Bližio se početak završne godine i trebalo je odlučiti da li nabaviti novu kecelju, ili ne. Nije mi smetala uniforma. Volela sam svoju staru kecelju. Oko kragne i džepova, imala je našivene trake sa cvetićima. Tako sam zadovoljila formu, a opet bila drugačija. Volela sam te sitnice, koje su me odvajale od drugih, u čemu mi ja majka svesrdno pomagala. Nikad se nisam osećala zarobljeno, ugroženo, sputano, već slobodnom i ravnopravnom. Zato nisam žudela za nekom novom slobodom, ali nisam imala ništa protiv ni da prestanem da nosim uniformu.
Sećam se da sam rekla majci da bi mogla da prestanem da je nosim.
– Zašto bi je šila, kad više niko ne nosi? Više nije obavezna.
– U redu, ako tako želiš.
– Šta ti misliš? – pitala sam.
– Još malo si u školi, uskoro završavaš srednju i više nikad nećeš imati priliku da nosiš đačku uniformu. Jos samo ovu godinu si đak i nikad više. Svoje odelo nosićeš ceo život. Zašto bi žurila? Uživaj u ovo malo vremena što si đak; uniforma je jedno lepo obeležje tog perioda..
Bilo je to vrlo lepo i logično objašnjenje. Zato sam odlučila da za tu završnu godinu sašijem najlepšu kecelju: kecelju sa belim rajsferšlusom. Niko još nije imao takvu. Tako sam i dalje imala školsko obeležje, a opet bila svoja.
Kasnije sam čula da uniforme nose đaci najprestižnijih koledža: Kembridža, Oksforda, Itona. Možda ih opet vrate i u naše škole.
CIGARETE
Moja majka nikad nije pušila. Otac jeste, ali ga se ne sećam kao pušača. Prestao je kad sam pošla u školu. Sećam se da su se i otac i majka hvalili zbog toga. Čim je majka čula za poskupljenje cigareta, požurila je u trafiku i kupila ocu boks cigareta.
– Evo, da imaš još da uživaš po nižoj ceni – rekla mu je uz osmeh. Otac je do tad uvek kupovao samo po paklu. Htela je da ga obraduje. I otac je hteo da obraduje majku:
– Neću da bacam pare na cigarete. Neću da uništavam sebi zdravlje – rekao je i prestao da puši.
Kod moje majke su dolazile i dve komšinice koje su pušile uz kafu. Majka je za njih uvek imala paklicu cigareta kojom bi ih poslužila. Tako nisu morale da donose svoje od kuće, ili da se vraćaju kući, kad zaborave. Uzele bi samo po jednu i uživale uz kafu.
Majka je pila kafu s njima, a nikad nije povukla nijedan dim.
Mislim da majka nije samo zbog njih čuvala te cigarete.
– Ako poželiš da pušiš, bolje uzmi jednu i popuši u miru, da ja znam, nego krišom mnogo više. Ne bi bilo lepo da mi nešto radiš iza leđa, da svi znaju, a samo ja da ne znam – tako je govorila nudeći i mene i komšinice.
U gradu su živele dve majčine sestre. Kod tetka Milke sam posebno volela da idem, jer je uvek bila vedra, šalila se sa i pričala o temama koje vole mladi. Kad sam išla kod nje, ostavljala je sve što radi i sela sa mnom. Poslužila bi me slatkim dok skuva kafu, a onda bi zapalila cigaretu. Drugom bi ponudila mene. Nije bila pušač, to je radila samo ponekad. Sad mislim da znam zašto; ni tetkine ćerke, nisu postale pušači.
Na radnoj akciji, na fakultetu, mnogi su se trudili da me nateraju da propušim, onda su se trudili da zapalim bar jednu. Kako je njima bilo zanimljivo da me navedu na to, meni je još zanimljivije bilo da se ne pokolebam, da ostanem svoja.
– Nisi drug – rekli su pomalo ljuti.
– Ako se tako pokazuje drugarstvo, onda nisam drug – mirno sam im odgovarala.
– Neće ništa da ti fali od jedne cigarete – nastavljali su da me ubeđuju. Vremenom to su radili sve ređe i ređe. Na kraju su me prihvatili.
Mnogo je mudrosti u izreci: „Ne grdite deci zato što lažu, već ih ohrabrite da govore istinu“, i moja majka je to znala. Shvatila sam da me je ohrabrivala da joj uvek govorim istinu, tako da je potreba da lažem, da radim nešto što nije u redu potruno iščezla…
Nikada u životu nisam zapalila cigaretu. Nisam povukla nijedan dim.
NAJLEPŠI I NAJBOLJI TATA
U najdaljem delu mog plakara stoji još to odelo.
I danas ga s posebnim poštovanjem nežno pogledam, da ga ni pogledom ne uznemirim. Oprezna kao sa svim svetim stvarima. Petnaest godina stoji tu.
Prošlo je 15 godina? Uostalom, zar neko nije rekao, da vreme ne prolazi.
Odelo mog oca. Uzela sam ga za uspomenu, iako je i plakar u kome stoji, rad i uspomena na mog oca kao i još hiljadu drugih divnih stvari. Niko ga više neće obući, nikom ne mogu da ga poklonim, još manje, ne mogu da ga bacim. Čuvam ga da onima koji nisu poznavali mog oca, pokažem i po odelu koliki je to bio čovek, da pokušam da u vremenu, sačuvam bar neki trag, da unucima pokažem iz kog su korena nikli. Kako starim, te stvari mi postaju sve važnije. Sve u svoje vreme dođe.
Čuvam, a znam da odelo ne čini čoveka, niti je moj otac stalno nosio odelo. Više je voleo radna odela, više je voleo da radi, ali kad je trebalo da se ide negde na proslavu, kad je trebalo nekog ispoštovati, otići na svadbu, rođendan, oblačio je odelo. Imao je dva tri odela za ceo život. Možda bi imao i samo jedno da ga majka nije terala da kupi.
– Šta će mi novo? Meni to ništa ne znači. Evo i ovo staro mi sasvim odgovara. Ne nosim ga stalno.
– Moraš da kupiš zbog dece. Vidiš kako su nam deca velika i lepa, ne smemo da ih brukamo kad idemo negde zajedno.
Majka je uvek znala koje reči da upotrebi, da ostvari ono što je bilo u našem interesu. Otac je zaslužio da dobije novu stvar i zato je to rekla. Posle takvih reči, otac nije imao kud, nego da pristane. A kad bi obukao odelo, tek tad bi pokazao koliko je srećan.
Zbog te promene, od vrednog i čestitog čoveka u prašnjavom, uprljanom radničkom odela do gospodina u svečanom, bila sam mnogo ponosna. Moj otac je bio lep, zgodan i zdrav čovek, spreman i sposoban za svaku priliku.
– Tata, sad si pravi direktor – govorila sam mu.
„Kao direktor“, jer su direktori u to vreme bili simbol moći i ugleda, a možda i zato što sam tada još bila dete, pa nisam znala mnoge stvari. Sada tatu, ne bih poredila ni sa kim. Sada bi druge poredila sa tatom, jer je on bio merna jedinica za časnost, poštenja, vrednoću, moral… za veličinu.
Tati su prijale pohvale; uostalom, kao i svakom. Osmehivao se i kao dete šepurio pred ogledalom i sam radostan zbog promene.
Kad bi se i majka spremila, baš su bili lep par. Ali kod majke nije bilo velike transformacije, jer se ona nije krila iza radničkog odela. Zbog prirodne kose i uredne frizure, uvek je delovala lepo. Odlikovali su je još i rumenilo, karmin i broš. Rumenilo je često stavljala na obraze, zbog bledila, a broš da suzi nešto, ako je bilo preširoko, previše otvoreno. Imala je osetljivo grlo i stalno se plašila prehlade, pa ako bi na kućnoj haljini bio veći otvor oko vrata, stavljala je broš i tako sužavala otvor. Zbog tog broša, svi smo je zadirkivali:
– Dama se uvek prepoznaje. Elegantna i kad kuva ručak i kopa u bašti.
Na zadirkivanje, majka se nije ljutila, nije pravdala, već bi i sama dodala neku šalu na svoj račun. Bila je vedra i duhovita.
Za odlaske na proslave, majka bi uz novu haljinu, stavila još samo jedan dodatak: karmin. Kad bi izašla iz sobe, otac bi uz osmeh, koji je izražavao ljubav i divljenje rekao:
– Lepa ova moja posestrima – počeo je sve češće da je zove tako: posestrima. Nije mi bilo jasno zašto, valjda je tako izražava njihovu neraskidivu, doživotnu ljubav.
I majka bi se okrenula prema ocu i dok bi stavljala ruku na njegovo snažno rame ponosno rekla:
– Vidite kako vam je lep tata. Izabrala sam vam najlepšeg i najboljeg tatu.
Neke žene umeju rečima da vežu, snažnije nego okovima. Zbog tih reči otac nije mogao da bude loš. Te reči su izazivale samo lepe stvari.
Ne znam da li je otac zbog majke bio dobar, ili ga je ona izabrala zato što je bio dobar, tek, ono što sejemo to i niče, ono što negujemo to nam i raste.
