POVIJENO
Mogu ustupiti osmeh
svim hodočasnicima
koji se tuđim bolom
ogrću, nepomenute
skrušeno osenjuju, a
zmijolikim se srcem ponose.
Svima koji se na prepotoplje
pozivaju,
znamenjem obeležavaju
da se suludo hrabri ne
dosete, koliko je oštrila
pod kožom palacalo.
Mogu da se u izdužene
oblike trpljenja preobratim
jer, ožiljke sam kao lutke
u povoje sakrila da se na
let beskrili usude.
Bol se bolom ne da raspršiti.
SNE(BIVANJA)
Svet u nama raskriliće
teskobu kad se pogledi
najurenih ptica zacakle,
a zrnje posvuda letina postane.
Taj svet pun opreza i snebivanja,
prevreo, nalik na odstojalu
kominu, buknuće poput sabijenih
magmi kojima smo treperenja
pred snove plašili.
Tek tada,
kad kapije stanu poput lomnog
pruća, obesmišljenom ćemo
čuđenje suprotstaviti.
PREKO RAMENA
Ne zborim ti više.
Nejasna bejah i glasa punog,
muk natprozorski
oči gledaše.
Za dobošare slabost
je – struna.
Ne zborim, tek rukom
oteram ptice koje me znaju
iz govorljivog doba.
Ćutnja se preko
ramena baca.
„Kap na suš“ (Partenon, 2018)
