Ćutalište
Zrim na bunjištu ulubljenih
činija koje se odavno kaša
ne sećaju, ime mi se u strnjiku
uplelo bez heklerice, konca i
veštih prstiju.
Ako mi se imena dosetite,
stogodišnje će lastar postati,
iz korita reke povući,
pticama će ljuska legalo
postati.
Za poj što se zori ne obradova,
za izdanke što ponad humki
bokore.
***
Palidrvca
Bol ima san bez očiju,
šarena uzglavlja, dremež
tvoj na mahove.
Kad se osmehnem mogućnosti
da budemo, ti polako, ali prilježno
palidrvca ređaš pred okom mojim
plamenim.
Neke su odežde nikad ne izvade
iz ormara prepunjenih snovima.
S lavandom su se stopile
i moljcima što o prolaznosti svedoče.
Nežnost pokatkad zamuca u odlascima
koji retrovizore ne poznaju, zahramlje
u cipelama za plesne dvorane tako orna,
tako sebi dovoljna.
U njoj suznih očiju priznajem da se
niko poput tebe ukroviti ne ume
pod kapke koji se uz škripu otvaraju.
Baš zato što se skućiti ne umeš u sobama
što samo udvojenost razaznaju.
***
Bez publike
Treba povikati na perače ulica,
kako se usuđujete da oponašate kišu?
Ona je potok što je poverovao u vaskrsenje,
a vaši mlazevi nikuda ne dopiru.
Sve što deluje jasno samo je obmana
lošeg oftalmologa kome se žuri na puš-pauzu.
Veštačke suze u bočicama se čuvaju za slučaj
da saosećanje zakaže.
Nikad se nisam pomolila za obed od
ražane tuge i preslanih jutara u kojima
kvasca nedostaje, a suza preliva.
Molitva se ta od sebe sama izmolila.
Sutra će pekari ponosno izložiti naduvene sujete,
pokoju kap znoja i osećanje umora. To će papreno
platiti odocneli hvatači snova, budne neveste
i deca koja se plaše da pod krevet pogledaju.
Pred crkvom Pokrova Presvete Bogorodice
šešir potureni sablasno će odsvirati stakato
dveju usamljenih kovanica.
Bez publike.
