Pesničke niti
Na obrazu još jedna noć livena od čuda,
spava damar u odjeku glasa,
sanjajuć’ pitanje po rastanku: „Kuda?”,
sanjajuć’ da mre u tišini, ovoga časa.
Ne žuri Gospode, već mi podari malo nade,
šapni da ću pobeći kao ranjena ptica,
u one dane, u one godine nežne i mlade,
kada sam imao čistotu duše i lepotu lica!
Blešti smeh pod svetlom sveće,
no ipak bezdan mi je strana najjača,
krvave su sve pesničke sreće,
najduži je poslednji minut plača…
Vrti me đavo, u krug, u krug,
razaznajem zvezde na krilima sivim,
u grudima nemoć tinja kao najbolji drug,
pita se i život zašto ga živim?
Kap večnosti sa prstiju klizi,
dodirom je niti reke isplela,
možda ljubav ume najviše da nizi,
al’ kad slavi – neizmerna su njena dela!
Varalica
I
Kartaroš sam, varalica,
uvek imam više od jednog džepa,
svaka moja reč laži je klica,
što istinu ruži i cepa.
Nit prorok, nit pesnik mogu biti,
ne pristaje mi takav kroj,
već se pod neki orah sviti,
da obuzdam duha nespokoj,
pa kao kurjak pobeći u brda,
svirep, gladan i sam,
da rastresem oluje kojekuda,
da zaboravim osudu i sram.
Tražiće me zbog povrede časti,
s puškama, za trofej i odbranu vrste,
neki pošteni, nevini, željni vlasti,
neki koji nikada nisu uprljali prste.
Varalica, varalica savesti mirne,
poznaju me sve nebeske ale,
ne dam svetlosti da me dodirne,
na korak od sreće božanske niti zastale.
II
Potrošila gluma i zadnju sliku,
na licu još tinja mučnina poneka,
daljina odnela muziku, ljude, viku,
u meni nije ostalo ništa od čoveka.
Sanjao sam Ural i smaragdnu Drinu,
nema istina nijednog drugog izgnanika,
sanjao sam šumu, manastir i planinu,
razdvojila se u meni dva različita lika.
Utrnuo strah, krv staračka telo hladi,
sav je život samo pijun što korak meri,
gde su oni bezazleni, mladalački jadi,
gde su one silne, obećane dveri?
Ludak na margini otkucaje broji,
hoće li srce prestati da lupa,
tuđi je to život što ga Mefisto kroji,
tuđa je i ruka koja dušu čupa…
A zajecaću gorko ime jedne žene,
kad budem ranjen drhtao u noći,
setiću se toplih obraza i nežne ruke njene,
i varalica postah, jer ne htede sa mnom poći…
Zli dusi
Jutro prošarano tajnom stepe,
na izdisaju sreće snivaju besi,
sve su pobede podmukle i slepe,
kraj čekam, kraj u neznanju da se desi!
Kotrlja se i poslednji muk,
zebnja truje svaku kap slobode,
čujem u daljini poklič, ide vojni puk,
gazi planine, pustinje i vode…
Za smrt spremaju se majke,
za sinove, junake, viori se gorki plač,
odavno su prerasli vile i bajke,
šalje ih život u boj, na mač.
U gomili lica njeno me prenu,
zastao sam da joj pogled pružim,
i najbolji cvetovi umeju da svenu,
zastao sam da upamtim kome služim…
Na grudima njenim tama je snila,
po vetru se lomila paperjasta kosa,
nikad lepša, nikad tužnija nije bila,
čuvala je neka davna ponoćna rosa…
Dugi korak i pesma što srce steže,
ljubav stranice rata ne broji,
povikala mi je: „Kneže, kneže!“,
al’ zalud kad život drukčije kapute kroji…
Jutro prošarano očima koje vole,
na izdisaju sreće snivaju besi,
gledam je, rane većma trnu, otkucaji bole,
kraj čekam, kraj u neznanju da se desi…
Виолета Ђурђевић – Патња
