Mali, neimpresivni glavni grad, metropola veličine krompira, sa zgradama koje su bile aktuelne u pretprošlom veku. Generacije ljudi gledaju kako će da prežive. Oni mnogo matori se jedva kreću, oni matori kukaju kako je nekada bilo bolje, oni srednjih godina kukaju kako treba da bude bolje, oni nešto mlađi mrače kako nikad neće biti bolje, oni mnogo mladi se inate bezveze i pokušavaju da smisle svoj raison d’être u ovoj papazjaniji, a oni najmlađi vrlo verovano gledaju „Patrolne šape“. Pare odlaze u džep pogrešnih ljudi (najčešće sa strane, u svakom smislu te reči), cene nekako ne prestaju da rastu, a sve ostalo kao da laganim korakom umire. I ne, pandemija ne pomaže. Iskreno, kad se javi neki ogroman mračni oblak iznad dotičnog staništa, nekako ne čudi to što stanovnike tog grada dotični oblak – ne čudi.
E sad, kako u takvoj nekoj priči neko može da bude glavni lik? Alen Korbin naizgled ima dotičnu titulu u strip ostvarenju „Crna aurora“, koju potpisuju autori Ivica Dukoski i Vladimir Blagojević. I premda se priča vrti oko njega (i pomenute aurore boje crne), nekako ne možemo na pravi način da okarakterišemo ni njega, a bogami ni ostale likove u priči. Njegova devojka, njihov psiholog, njegove strip kreacije (pilferovani ksenomorf i dvoglavi vukodlak), celestijalna bića koja gledaju da unište auroru (?), nasumični piroman, nasumična jeziva devojčica… Teško je dati definitivni sud o tome ko šta radi u ovoj priči, zato što i pored natprirodnih elemenata, deluje kao tipična balkanska svakodnevnica.
Dozvolite da ilustrujem. Sve i pored katastrofalnih efekata crne aurore na stanovništvo, nekako uspevaju da prežive korupcija, nepotizam, malograđanski bluz, brđansko prepiranje, itd. Kao da tim ljudima i nije toliko bitno što ih enormni oblak iz vaseljene bukvalno čereči na delove. Nije kao da im je svejedno, da se razumemo, ipak i dalje vidimo i čujemo krike povređenih i poginulih. Ali opet je sve to svedeno. Od svih apokaliptičnih ostvarenja, „Crna aurora“ je nekako najprimirenija. Sve se dešava u realnom vremenu, ali se isto tako u realnom vremenu prima kao neizbežna posledica stvarnosti. U prevodu, sve i da propadne svet, ja moram na posao, računi neće sami da se plate, a i klinac mora da jede.
Za neupućene, dvojac Dukoski/Blagojević su zajedno kreirali mnogo projekata, među kojima su „Neon Nights“, „Lom“, „Anika i Tigran“ i „Holy Hunters“ i, barem po pitanju alternativnijeg izraza, definitivno predstavljaju najkreativniji strip tandem na prostoru trenutne Makedonije (sada Severne, a nešto pre Dukoskog i Blagojevića uskraćene za „Crnu auroru“). Ono što se treba podvući je da su i stil pisanja Dukoskog i stil crtanja Blagojevića „acquired taste“; ne gutaju se tako lako na prvu loptu i stvarno je potrebno vremena privići se na njihov rad. Po mom nikada skromnom mišljenju, Blagojević – koji je inače ispraksovani i dobro situirani slikar sa mnogo iskustva – treba još malo da se privikne na medijum stripa. Od kadriranja do anatomije, svud redom je potrebna vežba i nadgradnja. Vidi se da je razvio stil, izraz i ton, ali još malo tu nedostaje sirove prakse. Ukoliko nastavi s ovim tempom, već treći ili četvrti projekat sa Dukoskim će biti njegov krunski i pokazaće rast. Sa druge strane, Dukoski kao scenarista je prilično dobro verziran po pitanju kreiranja priče. Naravno, blend fantastike i svakodnevnice nije nova stvar, što će i sam scenarista „Crne aurore“ otvoreno priznati, ali svakako treba pozdraviti pokušaj da se ovakvo pripovedanje donese na makedonsku strip scenu. Očekuje se još od ovih perspektivnih junaka devete umetnosti, a ako ih nanovo objavi „Strip Kvadrat“, nećemo se žaliti.
Sveukupno, „Crna aurora“ me podseća na radove bugarske braće Valev. Vidi se da su uvežbani kao tim i da znaju tačnu šta da očekuju jedan od drugog. Zato bi i valjao obratiti pažnju na njih u narednim godinama. Pozne 2010. godine su na Balkanu iznedrile nekolicinu korisnih tandema širom Balkana (pomenuta braća Valev iz Bugarske, braća Juhas iz Hrvatske, čitav gornji ešelon udruženja „Deveta Dimenzija“ iz Bosne i Hercegovine) kao i nekolicinu solo autora koji su kvantitetom i kvalitetom obeležili svoje mesto u istoriji domaćeg stripa (Aleksandar Petrikanović, Filip Stanković, Geza Šetet, Srđan Vranješ, Gašper Krajnc, Luka Cakić, Nađa Tiodorović, Korina Hunjak, Marko Dješka, El Jakk, The Laidbackz). Autori „Crne aurore“ gaze sa već (najmanje!) pet projekta i kako je krenulo, teško da će se zaustaviti. Pa u zdravlje ih čitali, kakvi god oblaci da nam se motaju na nebu.
