Počinjemo od Karaimana, pravoslavnog manastira podno istoimenog planinskog masiva, u gradiću pod imenom Busteni. Manastir Podizanja Časnog krsta podignut je 1998. godine na proplanku, u netaknutoj prirodi, među stoletnim četinarima. U manastirskom kompleksu se nalaze i konaci u kojima se može predahnuti, ili eventualno prenoćiti…
Manastir Karaiman: zvaničan sajt
Manastir Karaiman: iskustva posetilaca
Takođe u Busteniju, na površini od 3000m2 leži Kantakuzino (Cantacuzino), dvorac s’ početka 20. veka. Podignut je za princa Georga Grigora Kantakuzina. Ova rumunska aristokratska porodica iznedrila je nekoliko prinčeva Vlaške i Moldavije, a vodi poreklo od vizantijske dinastije i njenog cara Jovana VI Kantakuzina.
Dvorac je podignut na terasastom terenu sa kaskadama i fontanama. Većina posetilaca izabere da uživa u restoranu smeštenom na terasi koja pruža direktan pogled na nepregledne vence Južnih Karpata.
I konačno, dolazimo do proslavljenog dvorca Brana, koji se pripisuje Vladu Cepešu. Najveća ironija leži u činjenici da mnogi izvori nedvosmisleno upućuju na podatak da Vlad nikada nije nogom kročio na ovo mesto. Sa druge strane, zamak Poenari, za koji postoje neoborivi dokazi da je Cepeš u njemu boravio, danas je u ruševinama. Verovatno upravo zbog toga, Bran u celom svetu važi za mesto na kome je živeo grof Drakula.
Tvrđava Poenari: korisne informacije
Dvorac Bran se nalazi na granici Transilvanije i Vlaške. Prvobitnu tvrđavu su na ovom mestu podigli Tevtonski vitezovi međutim nedugo zatim je razoren od strane Mongola. U pisanim izvorima spominje se od 14. veka. Godine 1920. postaje rezidencija rumunske kraljevske porodice. Jedno vreme je u njemu živela i nekadašnja kraljica Jugoslavije Marija Karađorđević.
Kiša počinje nemilosrdno da pada. Optimistički se odlučujemo na kraću pauzu, uz kafu, sa nadom da ćemo dočekati prolepšavanje vremena. Nažalost, naša ideja nije imala osnova. Kiša ne prestaje i jedino što nam preostaje jeste da stanemo u kolonu ispred zamka i sačekamo da stignemo na red da kupimo karte. Posetilaca je puno i prodaja ulaznica se odvija sporo. Kišobrani ne pomažu. Kisnemo i smejemo se, u neverici. Pokušavamo da ostanemo dobro raspoloženi i da ne dozvolimo da nas novonastala situacija „poljulja“. Shvatamo da u kolima imamo pravu, pravcatu vojničku kabanicu i ja je, bez trunke oklevanja, navlačim na sebe. Nisam jedina, posetioci ne biraju načine da se zaštite; od pravih kabanica do kesa i najlona.
Konačno stižemo na red da uđemo u dvorac Bran. Izgrađen je u gotičkom stilu od opeke, rečnog kamena i drveta. U prvo vreme imao je uglavnom prostorije namenjene vojsci i odbrambene kule. Sadržao je tajna stepeništa i prolaze. U unutrašnjem dvorištu iskopan je bunar, da bi utvrđenje moglo da izdrži dugotrajnu opsadu. Poznata je legenda prema kojoj je upravo na pomenutom bunaru, u vreme vladavine Cepeša, stajala zlatna posuda ukrašena dragim kamenjem. Vladov autoritet i strah od nabijanja na kolac u narodu je bio toliko izražen da se, navodno, niko nije usuđivao da ukrade posudu iako je svima bila svakodnevno dostupna.
Zamak je u više navrata obnavljan. Rekonstrukcija početkom 20. veka dala mu je romantičan izgled, a povezanost sa Vladom je dobijala sve veći značaj. U ovom periodu Bran dobija još nekoliko kula, terase kao i lođe u prizemlju. U dnu brda na kome se dvorac nalazi, redovno se održava prodaja i izložba predmeta narodne radinosti. Razumljivo, dominiraju suveniri kojima je glavni motiv grof Drakula.
Dvorac Vlada Cepeša: zvaničan sajt
Solidno mokri, a sada već i promrzli, iako smo se još koliko juče krili od jakog transilvanijskog sunca, nastavljamo put ka Fagaraš tvrđavi. Tzv. Transfagaraška ruta je put od nepunih 100 km kroji vodi kroz Fagaraš planine i sa svojim ekstremnim krivinama predstavlja jedan od najriskantnijih puteva u Evropi. Budući iscrpljeni, a i zato što nam nikako nije usput jer idemo ka Sibinju, ovom prilikom odustajemo od „avanturističke rute“. Nastavljamo „mirnim“ i proverenim putićima do istoimene tvrđave. Fagaraš utvrđenje je isuviše veliko da bismo mogli da ga obuhvatimo pogledom iz neposredne blizine. U potpunosti je okruženo dubokim kanalom koji se, u slučaju opasnosti, lako može napuniti vodom iz obližnjeg planinskog potoka. Jedini ulazak u tvrđavu je preko mosta, izgrađenog nad kanalom.
Tvrđava Fagaraš: korisne informacije
Poslednja destinacija, ujedno i sam kraj naše transilvanijske ture je Sibinj (Sibiu). Grad je godinama predstavljao jezgro u kome su se ukrštali evropski narodi, pa se i danas osećaju pomešani rumunski, nemački i mađarski uticaji. Na području grada je još u praistorijsko doba postojalo naselje, a od srednjeg veka dobija na značaju. Prva bolnica u Rumuniji je podignuta baš u Sibinju (13. vek), prva apoteka (15. vek) i najstariji muzej u zemlji, Brukenthal (19. vek).
Grad ima nekoliko trgova od kojih su najpoznatiji Veliki i Mali trg koje povezuju skučeni, uski prolazi. Kula sa stepenicama je jedna od najprepoznatljivijih simbola grada. Kroz nju je probijen lučni prolaz koji povezuje Gornji i Donji grad.
Most lažova je još jedna zanimljivost kojoj se dive turisti. Bio je prvi most Rumunije koji je napravljen od gvožđa, a nastao je 1859. godine. Postoji nekoliko verzija o tome kako je dobio ime. Najpopularnija je ona po kojoj su trgovci, ako bi prevarili neku mušteriju, za kaznu bili bacani sa ovog mosta.
Spušta se suton u Sibinju i mi se lagano opraštamo, kako od njega, tako i od cele Transilvanije. U ovoj rumunskoj regiji definitivno vlada atmosfera drugačija od ijedne koju sam imala priliku da osetim. Da li zbog Vlada Cepeša, prekrasnih starinskih gradića ili nesputane divljine na obroncima Karpata, teško je proceniti. Ipak, sačuvaću u sebi mirise, šumove i boje Transilvanije, dugo, dovoljno dugo, dok joj se jednom ne vratim…
Tekst i foto: Katarina Hadži-Minić
