Rade je bio elektro inženjer supruga mu Vesna glumica u pozorištu u varošici u kojoj su živeli, osim stana imali su vikendicu pored moćnog Dunava koji je tu na ovom mestu bio širok ,bistar i valjda najlepši za odmor na svom putu od Švarcvalda do Crnog mora.
Tih osamdesetih godina Rade je često putovao put Libije gde je vodio radove na brojnim gradilištima. Kada se vraćao kući sa svojih putovanaj na Surčinskom aerodromu su ga uvek čekali njegova Vesna i ćerka mu Tanja-prelepa plavokosa devojčica. Otac je uvek svojoj devojčic svojoj mačkici kako joj je tepao donosio mnoge stvari koje je u to vreme valjda u celoj Jugoslaviji samo ona imala i niko više.
Početkom devedesetih Rade je bio u Libiji po povratku kući sa terena od firme je dobio nagradnih mesec dana letovanja u prelepom Dubrovniku potpuno sve besplatno za njega i porodicu u hotelu sa pet zvezdica i to neverovatnih mesec dana. Čekali su taj dan kada će iz Beograda poleteti put Dubrovnika, uveče pred polazak sve je bilo spakovano, Tanja nije mogla od uzbuđenja da zaspi tek oko ponoći je zaspala, odmah potom i Rade i Vesna su zaspali slatkim snom.
Rade se probudio jer je čuo da njegova „mačkica“ Tanja plače. Onako bunovan je ustao i krenuo put njene sobe, u trenu se razbudio jer neko je zvonio na vratima pogledao je na digitalnom časovniku je bilo tačno 02:45. Neko je osim zvonjenja na vratima počeo i da kuca na vratima.
„Ko je!?-oštro je uzviknuo Rade.
„Milicija otvaraj!“
Rade se približio vratima i pogledao kroz špijunku i zaista pred vratima je stajalo tri vojna policajca , jedan milicioner i neki čovek u civilu.
Rade je otvorio.
„Izvolite ljudi , ali molim Vas samo tiše jer dete mi se razbudilo“
„Druže nema problema biće i tiho i brzo, spakuj se , pozdravi se sa svojima i ideš sa nama“-rekao mu je zastavnik vojne policije koji je bio vođa ove patrole.
„Gde idem ljudi? „
„Ideš na zborno mesto druže koje ti je upisano u vojnoj kjižici kao ratni raspored i požuri“-strogo, odlučno , vojnički mu je saopštio zastavnik.
Plač, suze , propalo letovanje kao nagrada vrednom čoveku i njegovoj porodici sve je to sada nestalo i ostalo iza Radeta. Umesto kupaćih gaćica, hotela, uživanja u mediteranskim specijalitetima sve je to sada zamenula uniforma, šator nasred šume u nekoj vrleti i SDO ( suvi dnevni obrok).
Rade je bio rezervni kapetan i dobio je celu četu kojom je valjalo da komanduje. U četi su se nalazili i rezervisti i mladi vojnici –nije mu bilo lako, jer rat se zahuktavao i tu na prvoj borbenoj liniji bilo je svega, ljudi su ginuli , sve ovo je Radeta teško pogađalo.
Sto dvadeset dana je Rade bez dana odsustva bio odsutan od kuće, kada se vratio sa fronta počeo je da obilazi kafane, počeo je da pije, da puši. Sve ovo je Radetu bilo nezamislivo do pre samo par meseci. Vesna je sve trpela do momenta kada mu je rekla da nije u redu to šta radi i da treba da ide na lečenje. Pobesneo je poput ranjene zveri, skočio je kao puma i u letu udario svoju Vesnu i to pred detetom. Vesna je plakala i vrištala, ubrzo je stigla milicija na vrata neko ih je pozvao od komšija.
Uleteli su u stan i razoružali Radeta koji je sedeo u fotelji sa pištoljem u jednoj i flašom rakije u drugoj ruci.
Strpali su ga u maricu i odveli put bolnice, tu je Rade pregledan i zadržan na odelenju psihijatrije opet jedno vreme nije viđao svoje sve na svetu –svoju „mačkicu“ i svoju prvu,pravu i jedinu ljubav Vesnu.
Posle nekoliko meseci pušten je kući, sa određenom dijagnozom i sa gomilom recepata počeo je da pije lekove i posećuje lekare, polako mu oe otkazivala noga, kičma sve ga je bolelo.
„Tata! Ja ću biti lekar odlučila sam da posle osmog upišem, srednju medicinsku i kasnije fakultet. Tata znaj da ću te tada ja izlečiti „ govorila je trinaestogodišnja Tanja svom voljenom tati
Vesna prelepa trideset petogodišnjakinja ostala je bez posla jer kultura je bila dovedena daleko ispod nule, tako da je bila primorana da se prihvati šivaće mašine, šila je mnoge zanimljive stvari….ali novca narod nije imao niti za hranu kamoli za nešto drugo.
Posla se prihvatio i Rade,danonoćno je švercovao naftu i skrivao je u svojoj vikendici sve dok ga jednom neko nije prijavio tako da je Rade završio u zatvoru.
Po izlasku iz zatvora nije se predavao nego je i dalje radio sve i svašta da bi svojo ćerkici mezimici obezbedio sredstva za studije.
Godine su prolazile i Tanja je postala lekarka. Sav sretan što je teškom mukom uspeo da sa svojom suprugom Vesnom iškoluje svoje dete rešio je da ih izvede na večeru i otišli su u jedan otmeni restoran posle toliko godina patnji njih troje je napokon sedelo i uživalo. Krenuli su kući svojim starim „Stojadinom“ na pola puta do kuće u njihov auto je udario komšijin sin koji je bio pijan i vozio neki veliki motor. Rade nije hteo ništa da pokreće pred sudom iako je od svih jedino on bio povređen i to teško.
Ležao je dobri Rade u bolničkom krevetu okružen svom pažnjom ovoga sveta jer njegova Tanja kao lekarka imala je itekako dobra poznanstva u bolnici. Posećivala je svakodnevno svoga oca, uvek radostna i puna pažnje ka svome tati koji se uspešno oporavljao.
„Tata!!! –uzviknula je jednoga dana sva sretna Tanja. „Tata ja sutra letim za London idem da radim tamo sve sam rešila, od papira i vize do radnog mesta i htela sam da Te iznenadim“
„Dete moje neka ti je sa srećom..idi i neka te Bog dragi čuva, gde god pošla“
„Tata moram da ti se izvinim, nisam mislila da će biti rešeno sve ovako brzo. Ali znaš …..lekari trebaju svuda, tako da idem a ti dolaziš kod mene čim se oporaviš ja ću ti poslati avionsku kartu“
„Meni??? Samo meni??? A mama??? Zar njoj nećeš poslati kartu??? „
„Tata i mama ide samnom, njoj je obezbeđeno zbog znanja Engleskog jezika radno mesto u jednom teatru u Londonu“
„Dobro idite i sretan Vam put“
Pola sata posle došla je i Vesna i sa suzama u očima oprostila se od svoga uvek voljenog muža od kog je nije odvojilo nikada ništa pa čak ni onaj udarac.
Te noći Rade je popio nekoliko Bensedina, ali san na oči nije išao , počelo je da svanjiva sunce se pojavilo na horizontu sa sprata na kom je bio Rade daleko se videlo u daljini je iz svoje bolničke postelje video avion koji se polako uzdizao put nebesa, pogledao je u sat bilo je sedam i pet. To je bio avion u kom su bile dve njegove cure, njegova „mačkica“ i njegova Vesna.
Po izlasku iz bolnice, vratio se u prazan stan, uskoro po izlasku nazvala ga je Tanja i rekla da mu šalje kartu da bi im se pridružio u Londonu.
„Tanja? Želiš li zaista da mi pomogneš?
„Da tata jer mama i ja sada zarađujemo toliko da bi smo mogli odmah da kupimo mali avion ili neki manji brodić“
„Zaista???“
„Da tata! I mama želi da dođeš, imaćeš odmah i posao i sve šta ti treba.“
„Tanja znam da me i voliš i razumeš i ti i tvoja majka, zato umesto te karte i svega što mi Vas dve nudite molim Vas pošaljite mi novac za jedan čamac onaj sa kabinom, jer ja više nemogu da radim niti da mislim ja ćeri moja želim samo jedno želim da sednem u moj čamac i da se vozim po ceo dan Dunavom i Savom, želim ćerko moja da napokon odmorim od svega, želim da me nose talasi i da se ljuljuškam u čamcu dok gledam ptice u letu i želim da pecam da jedem ribu koju upecam , želim jedan život tih i miran Možeš li mi to ispuniti Tanja? Pitaj i majku „
„Tata sve si dao za mene i moju majku , čamac ti stiže.“
Za nedelju dana Radetu je isporučen novi čamac sa motorom, kabinom, potpalubljem.
Kada se posle dve –tri godine oporavio zimi je odlazio u London ali se sa prvim lastama vraćao i on da bi uživao u svojim dvema rekama.
