Jak je nekoć, ljudi vele
bio kao stena!
I lepotan,
Crna kosa sa po kojom loknom,
oči plave
i snažna ramena…
Sad ljudina u godinama
ramena mu oronula
u ustima drži lulu
za ručicu svoju milu unučicu..
Pa je sedne deda na hoklicu njenu
da joj album sa slikama
iz vremena davnih
a ona malena, sve bi hteti znala
pa u dedu gleda i svašta ga pita…
Odgovara deda, pa mu suza krene
unučica gleda pa ga pita
„zašto plačeš deda“?
A deda je gleda, pa joj odgovara
„Ja sam prošo, što sam prošo
drugačija su tad bila vremena,
a evo još godinu koju,
bićeš cura ako Bog da i udata žena
zato srećo deda plače
volio bih da Ti budeš
časna i poštena žena,
jer sve me muči sad su eto neka
smutljiva vremena
pa nam dete moje
crni vrag ,
decu za rukav vuče..
To se milo moje deda
boji da Te nečastivi
za sobom ne povuče“
