Večer je bila odavno pala, jesenja idila je zavladala malenim selom nadomak rečice koja je hitala da se što pre prdruži svojoj velikoj sestri ogromnoj reci.
U čardi sklepanoj pola od dasaka pola od cigle sedeo je stari Omer ciganin vlasnik ove nazovi čarde.
Uvek je sedeo pored potpornoga drvenog stuba nasred svoje gostione i svirao u svoju staru violinu koja mu je ostala još od dede, nerado je ustajao kada bi ga neko prekinuo za vreme njegove svirke, tako da su svakodnevni gosti sami uzimali piće i ostavljali ko šta neko novac neko neku stvar. Bilo je i takvoga da su žandari upadali ali onako tiho i neprimetno, diskretno tražeći od staroga Omera da im pokaže šta su mu to za vreme njegove svirke, u stari sanduk za popijeno piće ostavlajli njegovi gosti.
Bilo je tu svega od kojekakvih drangulija, knjiga do raznih satova.
Te večeri dok je Omer nežno vukao gudalo preko žica svoje stare verne violine i dok je malo dalje sedeo Gavra mali cigan i neumorno ložio pod kotlić , mešajući polako riblju čorbu u čardu je ušao ogroman , stasit čovek od svojih preko dva metra.
„Pomaže Bog ljudi“-svojim dubokim glasom ovaj rmpalija je naterao da se Omer trgne iz transa u kom je bio uvek kada je svirao.
„Bog Ti pomogao“-lenjo mu uzvrati Omer i nekolicina prisutnih.
Iznenadni gost sede za jedan od stolova, skide kaput baci ga na susednu stolicu iz džepa izvadi češalj začešlja se i vrativši češalj u džep dozva Omera…
„Izvolite, gospodaru“- reče mu Omer..
„Hoću da jedem nešto“
„Naravno gospodaru, imamo riblji paprikaš, imamo pržene ribe razne i imamo supe od morke“
„Daj mi svega, jedno po jedno –hoću sve da probam“
Omer je dao znak malome Gavri koji je hitro , onako učađen od dima , bosonog potrčao i u tren oka u doduše čistom ali popucalom tanjiru ispred neznanog gosta postavio jelo…
Čovek je jeo polako, odmereno i nekako dugo. Gosti su gledali svoja posla, opijeni koliko domaćim vinom i rakijom toliko i mirisom kuvane ribe i zvucima stare Omeruše kako su od milošte zvali Omerovu violinu..
„Domaćine!“- obrati se neznanac Omeru…
„Da gospon, izvolite“
„Imaš li sobu? Izdaješ li za spavanje??? „
„A da imam, imam …evo ajde dođite ovamo. Gavro! Zamnom ajde, ponesi gospodinove stvari“
Za par trenutaka našli su se u jednoj baraci nadomak same rečice, ušli su unutra . Gavra kresnuvši šibicom upali staru petrolejku koja obasja prostoriju u kojoj je na sredini stajao sto dok je u ćošku bio ormar i do istoga krevet sa par ćebadi. Gost pogleda sve, okrenu se prema Omeru i reče…
„Ja sam Radovan, ali zovi me Rade“
„Važi brate Rade, lepo se naspavaj“
Rekavši ovo Omer i Gavra se okrenuše i ćutke napustiše baraku.
„Ko je bre ovaj ??“-radoznalo će Gavra..
„Pojma nemam niti me zanima“-skoro drsko uzvrati Omer..
„Ali ja sam deda , video ovoga čoveka“
„Pa video sam ga i ja i šta sada? „
„Ništa“-sagnu Gavra glavu i zaćuta..
Starome Omeru se bilo već prispavalo, legao je ali san mu nije dolazio na oči nego je samo ćutao i razmišljao na um mu je pala vojska i rat koji je proživeo..
Ustao je pre zore i krenuo ka reci, seo je na oboreno stablo crvene vrbe , na kojoj je uvek sedeo kada je pecao. Ovde je uvek sedeo i pecao, a ribe je bilo uvek i to lepih primeraka kao da su i ribe znale da treba svoj život da okončaju na Omerovoj udici, zakačenoj na strunu koja je bila svezana na kraju za bambusovu trsku. Ribe je bilo uvek, ko zna zašto je Bog to tako hteo, verovatno znajući Omerovu muku i sam Gospod je dao da ribe baš uvek bude tu –valjda da bi Omer imao od čega da se prehrani, ali i da ribom nahrani gladne koji su mu za to plaćali da bi i Omer od nečega živeo.
Dok je tako sedeo , iznenada je pored njega seo stasiti Rade.
„Puž“-reče Rade..
„Puzi“-uzvrati Omer..
„Staro gvožđe“-opet će Rade..
„Nova puška“-na sve uzvrati Omer i bledo pogleda u Radeta.
„Rade ? Otkuda znaš ove odzive i lozinke? Nisu klasične vojničke ali jesu nastale u ratu“
„Rekao mi ih je otac, još kao detetu i poslao me je da Te nađem“
„Gde Ti je sada tata?“
„Tata se vratio iz inostranstva gde je pobegao da ponovo ne ide u rat, i rekao mi je da Te nađem po svaku cenu jer želi da Te vidi i zato spremi se da pođeš samnom“
Već sa prvim jutarnjim zracima iz sela je krenula kočija sa dva bela konja, u kočiji su udobno zavaljeni sedeli Omer i Rade. Oko podneva stigli su do jedne ogromne kovane kapije. Iz neke nalik stražari kućice iskočio je čovek i otvorio kapiju, dva čilaša laganim kasom su hitala putem preko beprekorno održavane zelene poljane put velike kuće nalik dvorcu.
Čim su stali ispred , starome Omeru je prišao visoki sedokosi proćelavi čovek. Bukvalno je zgrabio Omera i plačući ga zagrlio, bio je to radetov otac i Omerov ratni drug Todor.
Plakali su obojica. Omer je svirao stare pesme i kroz suze pevao. Sav luksuz mu je bio na raspolaganju. Objasnili su na kraju i značenja svojih odziva i lozinki za njih je puška i uopšte oružje bilo potpuno nepotrebno te je zato nazvano starim gvožđem dok je puž bio izuzetno važan jer su zahvaljujući puževima i jelima pripremljenim od njih uspeli da prehrane prvo sebe a zatim i celu njihovu četu.
Još mnogo godina posle Todor i Omer su odlazili zajedno na pecanje i uvek su govorili svima posebno deci da u svakome zlu mora biti i nečega dobroga.
Rat je bio zlo, ali da ga ne beše nikada se ova dva divna čoveka ne bi upoznala..
„Todore ne bi mi znali koliko je dobar paprikaš od puža da nismo bili gladni“
„Hehehehheheee!!!-iziš puža! Ja nikada ne bih dušu svoju nahranio tvojom divnom muzikom koju samo Ti brate možeš da izvedeš i niko više!!! „
