Godina 1995-a negde u planinama Crne Gore boravila je četa vojnika bili su smešteni u šatorima nedaleko od granice-bili su deo graničnog bataljona.
Sve mladi osamnaesto godišnjaci nisu znali ništa o životu o ljudima o ćudima, njihov moto je bio.
„Što pre kući“
Kao i svakoga dana uveče u pola deset bilo je povečerje, prošao je još jedan miran dan bez ikakvih incidenata. Vojska je po povečerju pozaspavala u trenu, jedino se na dva ćebeta i jednom podmetaču vrtio Saško nije mogao da zaspi jer je desetar Džanović toliko je hrkao da to nije bilo normalno , te je Saško razmišljao da mu ujutru predloži da pođe kod lekara da mu ovaj izda neki lek i da ga pregleda jer ko zna. Možda miu je srce u pitanju?
Sašku su tako budnome ali premorenom od svakodnevnog vojničkog života nailazilo svašta u pamet, tako je razmišljao o kući o devojci o svemu i brojao je dane do odlaska kući o skidanju , bio je džomba trebalo je da izdrži još sto dana-nije puno ,ali u vojsci sto dana kao u civilstvu trista.
Razmišlajući o svemu i svačemu ni sam ne zna kako i kada je zaspao tek odjednom je u snu video Džanovića koji ga vuče za noge i viče da ustane.
Ne nije bio to san nego realnost ali Saško onako bunovan i nenaspavan nije shvatio šta se dešava , tek kada je otvorio oči ugledao je Džanija koji mu je tutnuo pušku u ruke , bacio mu RAP i rekao oblači čizme i polazi.
Odelo nije morao niko da oblači osim da se malo utegnu jer svi su ceo vojni rok prespavali u uniformi, tako je to kada su terenski uslovi u pitanju.
Izleteli su momci svi osim požarnog u šatoru za tili čas na pistu. Kapetan Bojović je komandovao ZBOR, poravnali su se tako da kada staneš vidiš grudi četvrtoga od sebe to je ono vojničko pravilno postrojavanje. Usledilo je odsečno.
„Na mestu VOOOLJLJJLJ-NOOO“
„Momci pre deset minuta na koti 427 napadnuta je naša patrola u pitanju je drugo odelenje prvog voda sa desetarom Karlovićem na čelu. Ništa drugo neznam osim da je na njih otvorena vatra. S’toga odmah sada sledi ukrcavanje u kamione i polazak put kote 427 instrukcije o postupcima dobićete po stizanju na lice mesta, čuvajte se i čuvajte svoje drugove-KREĆI“
Put je trajao nekih petnaestak minuta kamioni su neki zastali dok su neki krenuli dalje. Desetar Džanović je bio komandir odelenja u kom se nalazio i Saško plan je bio da se opkoli kota i da se krene lagano ka napadnutim kolegama. Saško je nosio PM M 72 AB 1 moćnu zverku, koju kada bi naslonio na nogare nije mogao lako obuzdati jer je bila puška nad puškama.
Momci su se rasporedili unaokolo i čekali, nigde se nije ništa čulo Saško je bio na dvadesetak metara iznad ostalih da bi mogao svojom zverkom od puške da štiti odelenje ukoliko bude bilo potrebno .
Dok je Saškovo odelenje čekalo daljnja naređenja , nekolicina izviđača je krenulo u akciju spašavanja svojih drugara stigla je napokon i komanda.
„Ukoliko vidite signalnu raketu momentalno pucajte svi u svome pravcu“-preneo je desetar Džanović naređenje koje je dobio verovatno od kapetana koji se nalazio tu negde .
Sunce je već počelo da izlazi iza horizonta i momci pod punom ratnom opremom i dalje su netremice motrili ne terpnuvši, ono što je usledilo bilo je iznenađujuće.
Iz pravca kote 427 punom brzinom kretao se vojni „PINCGAUER“ iza njega „STO DESETKA“.
Vozila su se zaustavila i iz sto desetke je izišao desetar Karlović sa svojim odeljenjem, postrojio ih je , salutirao i pozdravio kapetana saopštavajući mu šta se desilo.
„Gospodine kapetane ! Prilikom svoje patrolne delatnosti oko 02:40 h na koti 427 prema nama je otvorena vatra na koju smo uzvratili, među vojnicima nema povređenih dok među napadačima ima ubijen konj sa tovarom i jedno lice sa prostrelnom ranom, ostali su zarobljeni i nalaze se u vozilu „PINCGAUER“.
Saško je sa ostalima u međuvremenu postrojen i sve je slušao i gledao, kapetan je naredio da se zarobljenici izvedu iz vozila.
Vojnici su otvorili zadnju stranicu vozila i naredili silazak. Iz vozila su izlazili jedan po jedan vezanih ruku bili su to na opšte zaprepaštenje većine prisutnih momci iz obližnjeg sela sa kojima su se vojnici družili po dobijenom izlasku i gde bi dalje nego od sela koje im je bilo najbliže.
Kapetan je takođe poznavao ove momke, pogledao ih je prezrivo i upitao.
„Što ste mi đubrad nijedna pucali u vojsku?“ GOVORI!!! „-zagrmeo je kapetan kao nikada do tada.
Niko se nije smeo od prozvanih oglasiti sagnutih glava i isprebijani samo su ćutali, sve dok kapetan nije izvadio svoj TT 7,65mm i opalio u vazduh. Trgnuli su se svi. Tada je kapetan prišao prvome i upitao ga.
„Vesko! –govori seme ti se zatrlo!
Svezani Vesko je počeo ridajući da govori.
„Kapetane , evo ja, Kerim,Sava,Meho i Jašar mi smo krenuli preko linije da prenesemo tovar –dva cigara i znali smo kada patrola prolazi, nismo života mi hteli da bude pucanja niti smo imali oružja i mi smo se iznenadili kada je Jašar zapucao , iskreno nebi ni on nego je on po prvi put sa nama i nije znao ništa, od straha ili ko zna od čega je počeo da puca“
„Koji je Jašar?“-upita kapetan.
„Ja“-oglasi se tamnoputi kršni momak.
Usledio je strahoviti udarac koji je kapetan zadao Jašaru kom je šiknula krv iz nosa i iz usta, stropoštao se na kamenjar dodatno se povredivši.
Naređeno je ukrcavanje vojske, dok je Saško bio u odelenju koje je za zadatak imalo sprovođenje napadača na patrolu do najbliže kasarne.
Ostalih devedest i devet dana prošlo je mirno ali sa osetnim pojačanjem patrolnih delatnosti kao i sa ograničenim izlascima posebno u selo u koje su vojnici do tada veoma rado išli ponajviše zbog devojaka , između ostalog i Saško je zbog devojaka išao ne da se napije ili da se snađe za cigare jer bio je i antialkoholičar i nepušač.
Došao je dan 000 SLOBODA i Saško je posle dirljivog rastanka sa svojim klasićima pošao put svoga grada. Došavši kući prvih mesec dana je plandovao i odmarao od svega zatim se zaposlio kao portir u studentskom odmaralištu, godinama je radio u tom odmaralištu među svojim vršnjacima studentima, posebno su mu bile omiljene studentkinje ali kao zaposleni nije smeo ništa konkretno da preduzima iako su simpatije između pojedinih studentkinja i Saška bile obostrane on je gledao njih onako mlade ,lepe i jedre u utegnutim farmericama sa uskim majicama dok su one gledale lepog crnog visokog momka u portirskoj uniformi sa kravatom u sakou, izbrijanog i uredno podšišanog sa moćnim pištoljem prikačenim za opasač.
Jedne noći po već ustaljenom običaju posle zaključavanja kapije Saško je zadremao, dok su oni koji su zakasnili strahujući da ih Saško ne zapiše i ne preda profesorima spisak zakasnelih preskakali ogradu i ulazili u svoje spavaone tiho da nikoga ne probude.
Saško je slatko dremao kada je začuo svoga vernog avlijanera psa mešanca prozvanog od strane studenata tetreb. Tetreb je besno lajao i režao , bilo je oko dva sata po ponoći. Saško je ustao utegao se i pogledao kroz jedno prozorče napolje , ugledao je jednu devojku sa dva kofera u rukama i rancem preko leđa.
„Dobro veče! Izvolite“-reče Saško.
„Dobro veče. Oprostite ja sam malo poranila trebala sam doći ujutru ali prevoz nisam imala da sam kasnije pošla zakasnila bih, pa pošto se bojim u ovako velikom gradu sama zamolila sam taksistu da me doveze do odmarališta jer tu sam najsigurnija inače iz mog grada sama dolazim pa zato sam i došla ovako….“
„Ništa“-prekide je Saško- „Izvolite uđite do jutra dok neko od profesora ne ustane bićete tu kod mene inače ja sam Saško“
„Drago mi je gospodine ja sam Elmira“
Saško se poneo kao pravi domaćin te je skuvao čaj devojci dok je sebi pristavio kafu.
Otpijajući svoja pića razgovarali su o svemu i svačemu sve dok Elmira nije rekla iz kog grada dolazi.
„Ja sam tamo bio vojnik“-ushićeno joj saopšti Saško.
Elmira se zainteresovala kako mu je bilo kao vojniku u njenom gradu no Saško je malo govorio posebno nije govorio o selu u planini u kom je bio na terenu. Osvanulo je jutro i iz jedne od zgrada pojavio se profesor Popović . Saško ga je pozvao i rekao mu da je pristigla Elmira iz Crne Gore.
„OOO naša koleginica Elmira! Čuj Saško tu devojku da čuvaš od ovih mangupa ovde ona je najbolja studentkinja u klasi, postoji mogućnost da je pošaljemo u Englesku na neki univerzitet u okviru projekta razmene studenata, mala je genije za matematiku“
Saško je ujutru predao smenu i otišao kući, sledeća mu je bila dnevna smena tek za dva dana.
Tek što je posle dva dana primio smenu , izneo je fotelju ispred porte i zaseo gladeći tetreba po glavi nešto mu pričajući. Trgnuo se kada je njegov tetreb podigao glavu i zarežao, ugledao je Elmiru.
„Saško? Jel tako beše? Evo ja odmaram pa ću popodne u grad te Vas videh i rekoh da pričamo malo“
Beše Sašku milo okolo srca, ovakva devojka da mu priđe i još da ga zamoli za razgovor. U tren oka je izneo i drugu fotelju i započeli su razgovor. Dok su sedeeli i razgovarali Elmira je otvorila kutiju koju je nosila u torbi i iz nje izvadila baklave i tulumbe-ponudila je Saška. Prihvatio se portir kao da nikada jeo nije i pohvalio ovako ukusan desert.
„Ko li ga bre sastavi ovako ukusna?“
„Ja pre nego sam pošla ovamo“-reče Elmira.
Reč po reč i Emira se smejući izdiktira Sašku recept usput mu govoreći da je to naučila od pokojne matere . Bi Sašku nekako žao što ovako mlada devojka nema majke, ali nije ništa pitao. Nego je pitao ima li koga u porodici.
„Da imam oca i tri brata i tu zaplaka“
Saško se iznenadio i izrogačio oči gledajući Elmiru koja je na Saškovo iznenađenje naslonila glavu na njegove grudi i plakala. Saško joj je odmaknuo kosu sa lica i podigavši je uveo unutra u portu dajući joj čašu vode i peškir da se obriše kada se umije.
Elmira je popila tu čašu vode, umila se ,sela i gledala u Saška potom je izvadila cvetnim dezenima ukrašen novčanik i iz novčanika neke fotografije na jednoj od fotografija se nalazio Saško sa njenom porodicom u društvu sa još dva vojnika, tiho je izustila.
„Ja sam iz Lončović Polja, ja sam Jašareva sestra ona mala koja sam Vam kuvala u džezvi kafu i dvorila Vas u fildžanima, imala sam tada svega četrnaest godina a ti osamnaest i gledala sam u Tebe i Boga molila da me spoji sa tobom bilo kada i bilo gde-evo Tebe napokon sretoh“
Nije dugo potrajalo neizbežno zabavljanje je usledilo, potom je Saško sa Elmirom otputovao put njenog sela do mesta gde je nekada vojskovao. Tu se sreo sa svima osim sa njenom majkom , sreo je i Jašara koji je u dugim razgovorima sa Saškom sam spomenuo onu pucnjavu na granici i samo rekao.
„Bio sam mlad i lud! Siromašan i željan para te eto napravih zlo srećom nikoh ne ubih. No sada znam jedno a to je koliko ja vidim već gotovo da moja sestra u životu želi samo tebe, zato evo neka Vam bude sretno i idite u tvoj grad tamo je zasigurno bolje nego ovde među kozama i ovcama“
Nije tu prošlo puno vremena sjatila se familija iz Lončovića Polja u Saškov rodni grad, dođoše na svadbu setrinu. Profesor Popović beše kum i sve beše organizovano po tradicionalnom običaju i pod šatorom doduše ne u gradu nego u dvorištu Saškove babe na selu, tradicija je ispoštovana sa obe strane maksimalno jedino je bio zabranjen jedan deo tradicije.
Nije se smelo pucati.
