Nikada usprkos svemu Karlo nije hteo da bude član nijedne partije, nutkali su mu sve i svašta jer tako dobar čovek i vrhunski majstor itekako je odgovarao partiji kojom je rukovodio njegov komšija koji mu je ujedno bio i direktor.
Direktor Uroš je bio sve samo ne čovek tako da su ga radnici prozvali „nečovek“.
„Milka!!!-viknu sekretarici . Odmah mi dovedi Karla treba da razgovaram sa tim bezumnikom „
Sekretarica je pozvala šefa pogona i prenela mu da „nečovek“ traži Karla. Karlo je bio zavučen ispod jedne mašine i nešto namešto sav umazan tavatnom mašću i prašnjav. Šef ga je pronašao sav zajapuren u licu i znojav od trčanja jer kada direktor nekoga traži to je značilo . SADA I ODMAH.
„Ma gde si bre čoveče ajde ispadaj ispod i trk gore traži te direktor“ –u dahu je izgovorio šef.
Karlo je smireno oprao ruke i otišao gore pokucao je na vrata sekretarica mu je otvorila vrata i najavila ga direktoru Urošu.
„Uđi komšijaaaaaa“-reče direktor.
Pomalo iznenađen ovakvim nekako neobičnim nastupom u kom ga na radnom mestu direktor oslovljava sa komšija , Karlo je ušao i stao ispred.
„Čuj Karlo ja sam Te zvao da potpišeš ovaj ovde papir. Ništa strašno samo da postaješ član moje stranke i to je to „
„Direktore uz dužno poštovanje ka Vama ja ne potpisujem ništa i ni za koga“
„Dooooooobroooo, onda sada iziđi napolje i kod sekretarice potpiši onaj drugi papir ajd zdravo! „-reče ovo direktor i pokaza Karlu na vrata, da iziđe.
Kod sekretarice ga je čekalo rešenje o otkazu i nije bilo dileme Karlo je potpisao i otišao kući. Žena mu je plakala i bi joj žao svoga muža ali dobro je i ona znala kakav je Uroš kao čovek jer je još kao mladić bio najobičniji kriminalac i svi su se čudili kako je postao direktor.
Karlo je počeo da se bavi preprodajom pribora za pecanje , kupovao je i vadio iz kontejnera polomljene čekrke , sakupljao olovo i sve to popravljao i prepravljao da bi prodao i zaradio koji dinar.
Išlo mu je sve nekako bolje i bolje stekao je mušterije, prijatelje…
Dođe mu jednoga dana do tezge čovek kojeg je znao samo pod nadimkom Gile. Inače ovaj čovek je bio Karlov redovan kupac i čak je Karlu donosio neke stvari da mu se poprave.
„Je li bre Karlo? Ti si komšija od Uroša?“ –upita ga jednom Gile.
„Da gospon Gile jesam“
„Je li bre ta bitanga i kokošar. Kakav je to čovek? „
„Dobar je čovek“ –ovim rečima usprkos svemu je Karlo opisao ovom neznancu svoga komšiju „nečoveka Uroša“.
„Dobar AAA? Kako da ne ! Što onda ti onako bezveze otkaz dade?“
„Ma bilo pa prošlo neka ga možda je i bolje“-odgovori skromni Karlo.
Tu se oni rastadoše svaki na svoju stranu pođe, stigne Karlo umoran kući sede ručati pa će u radionicu kada mu u kuću uleti Uroševa žena .
„Jaoooooo komšija jaooooo kukuuuu , jadna ja kukuuuu“-iz svega glasa poče vikati Mica žena Uroševa.
Taman zbunjeni Karlo ustade da smiri Micu i kako joj priđe ova pade u nesvest. Odmah tu Karlova žena Jelisaveta krenu sa vodom da je osvežava da k’sebi dođe kada u kuću upadoše četiri policajca sa fantomkama na glavama tu se svi pod zid od straha postrojiše. Jedan od policajaca gurnu onesvešćenu Micu nogom, klimnu glavom kolegi ovaj nešto progovori i odjednom upade unutra medicinska ekipa, staviše je na nosila i iznesoše napolje policajci se izvinu ukućanima i povukoše se.
Zanemeli od straha ukućani su se samo pogledali ne pomerajući se i dok su tako stajali neko im pokuca na vrata, ali niko nije imao snage niti smelosti da krene otvoriti.
No gost je ušao sam i stao sa rukama u džepovima ispod malo poduže kožne jakne ispod pazuha mu je virio pištolj, za kaišom mu je bila policijska značka i na glavi neki kožni kačket…
Karlo je gledao…
Bio je to glavom i bradom Gile, onaj Gile pecaroš što je danas pre dva-tri sata bio kod Karla za tezgom.
Gile je samo gledao u Karla i kratko rekao .
„Ranjen je jer hteo je da nam pobegne bitanga ali ovi moji momci ga pogodili u obe noge i u vrat pa sada videćemo hoće li preživeti , inače Karlo da ti kažem ne pričaj nikome ništa o ovome niti to da sam policajac . Jesmo li se razumeli? „
„Jasno gospon Gile“
„Ostavi to gospodine neg šibaj pravi čekrke treba mi za pecanje“-nasmeja se Gile i iziđe.
Posle godinu dana dok je Karlo hitao da ponese neki deo do pijace ispred kuće u invalidskim kolicima je sedeo neki nepoznat mu čovek i tražio je tiho cigaru. Ne osvrćući se ni na šta Karlo reče neznacu da ne puši, te izvadi novca za kutiju cigara i dade ovom prosjaku.
„Karlo hvala ti i oprosti mi-molim Te, da lakše umrem kada grehe okajem pred Bogom i ljudima“
Okrete se poput munje Karlo i zagleda se u lice neznačevo bio je to njegov bivši direktor iseljen iz svoje kuće koju je krivim putem stekao, dok je u bolnici bio celu godinu zbog teškog ranjavanja od strane policije banka mu je uzela kuću postao je beskućnik dok ga je žena napustila i otišla. Bivši direktor je pušten iz bolnice da se brani sa slobode ali nije imao kuda te je spavao u kolicima na ulici .
Karlo se vratio i pogurao svoga komšiju unutra u kuću, nazvao je Gileta i rekao mu sve. Uroš je spavao jedno vreme uz potpunu negu Karlovu i Jelisavetinu kod njih u kući .
Jednoga dana je došao Gile sa socijalnom službom koja je preuzela daljnju brigu o nekadašnjem direktoru i kabadahiji.
Tako se Karlo odužio svome komšiji krajnjim dobrom za potpuno zlo.
