Rađam se na sitnim munjama. Lice krijem pred nebom. Dozivam sud.
Zaplačem se pa kršim pokrete tuđe, a svoje ni sebi ne dam.
Uspevam da branim prošlost. Juče uvek te mrzi i misli da si lud.
Ja čak ni ne čekam bolje, najbolje to je što znam.
Pred mrakom volim rešenja. Senka se skrati za čas.
Ne shvatam ko sebe smatra za vođu dana i noći.
Tu treba reči a ja ih štedim. Tu treba pomoć i glas.
Verujem da ptica leti da bi pokazala moći.
Idem da ne gledam. Ne znam da vidim. Radim da traje.
Sve ovo podseća na neka čekanja i još po nešto.
Znam da ću opstati. Na reci sudbine ponovo kap se daje.
A sve sam stvorila, sebe i granice. I sad ih prelazim vešto…
Tok
