spot_img

Tode Nikoletić: Znam ja sebe

Znam ja sebe kad me drmne nesan,
Pucao bih pištoljem u skota.
Režim na sve kao pseto besan
Željan svega od prošlog života.

Sve mi smrklo ko što smrko dan se.
Prazan vetrim kao flaša prazna.
Promašio sve sam svoje šanse
Svaka noć je ko zatvorska kazna.

Nisam srce umeo da štedim
Trošeći ga na žene bez lika.
Sjeban sasvim pet posto ne vredim.
Ni smrt neće jadnog očajnika.

Gde da idem, đavo će ga znati,
U meni je sve pusto Čemerno.
Osim sene što moj usud prati
One što je volela me verno.

Osuđen sam da crknem ko štene
Oko kojeg crne ptice kruže.
Praštajte mi usne neljubljene.
Praštaj Bože I povuci uže.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.