spot_img

Tode Nikoletić: Vreme ljubavi

Foto: commons.wikimedia.org

Vreme je vaga koja sve meri,
Il krila daje, il put od boli.
Upali zvezdu pa zatreperi,
Ne daj da ode, sanjaj i voli.

Zadrhti srce kad snove kuješ,
Al’ nekad ume jako da pati .
To što iz grudi udare čuješ,
To je taj drhtaj koji te prati.

Usne kad ćute o tebi slute
I žele da se s tvojima spoje.
Vreme ne pamti ružne minute
Već one što nas veže u dvoje.

Sve tiho teče i neće stati,
Ili nas spaja, ili nas deli,
Ljubav je reka koja nas prati
Da bi se na nekoj obali sreli.

Zaljulja nemir kad nežnost plane
I vreme stane da joj odoli.
Nek ljubav meri sve naše dane.
Mali je svemir ako se voli.

Usne kad ćute o tebi slute
I žele da se s tvojima spoje.
Vreme ne pamti ružne minute
Već one što nas veže u dvoje.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.