Zaustaviti treba satove
I sve trenutke kad ljubav
Ispod trepavica bane.
Samo ona stišava ratove
I miri zaraćene strane
Posle strašne golgote.
Ne treba meriti vreme,
Ni dane, ako reči ljubavi
Krote mačeve isukane
I ratnike tvore u cveće
Što se povija kad se
Vraćaju umorni iz boja.
Treba stati kad srca
Progovore I kad kapljicama
Sreće ugase tamu
Nespokoja koji ima oči
Plašljive srne koju zveri
Love.
Zaustaviti treba obake
Kad nebom plove plavlji
Od reke koju ušće čeka.
Blaženu noć kad se
Zvezdama zaogrne I nekom
Zaustavi dah.
Šum mladih smreka
Što ruke ljubavi suncu pružaju
Pesme koje će
Strah da razoružaju.
I sve trenutke pune nade,
Pre mrenja.
Svetlost u malom oproštaju,
Tišinu molitve božićnjeg bdenja
U kojoj mrva hleba stišava glad.
Zaustaviti sat treba
Kad ljubav bukne poput
Vatrometa dok rađa život
U utrobi tela.
Samo ljubav otključava vrata neba.
Samo ona ne ustukne
Pred hordama zveri.
I uporno cveta, dok nam
Vreme pod plavim
Horizontom meri.
