spot_img

Tode Nikoletić: Usne boje višanja

Sve su usne rumene ko tvoje
U krčmama često boravim,
Ali jedne za mene postoje
I njih hoću da zaboravim.
Sva su vina opora i skupa
I leče me kad se tuga zgusne,
Ali jedno moju dušu kupa
I miriše kao tvoje usne.
Tvoje usne boje višanja,
Još mi mame ispruženi dlan,
kao dečak posle šišanja
plačem jer sam tebi neko stran.
Kako da ih tugom umijem
Kako da ih s vinom popijem!
Tamburice nek zasviraju
Tvoje usne pesme biraju,
Sve me pesme sećaju na tebe
S ciganima vreme rastačem,
Ali jedna srce mi zagrebe,
Kad je svaku veče otplačem.
Tvoje usne boje višanja
Još mi mame ispruženi dlan,
kao dečak posle šišanja
plačem jer sam tebi neko stran.
Kako da ih tugom umijem
Kako da ih s vinom popijem!
Tamburice nek zasviraju
Tvoje usne pesme biraju.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.