spot_img

Tode Nikoletić: To

То što te čežnjom ispisujem
I utapam srce u nežne boje.
To ja nebo opisujem
Pod kojim daljine ne postoje.

Jer šta će reči previše slova,
Sve će se reći kad dođu časi.
To što te lučim iz lepih snova,
To te ja ljubim gde god da si.

To ti ja postelju spremam,
Tu, pod kapcima, da se budiš.
To te ja volim, iako nemam,
I čujem kako ko i ja žudiš.

I vidim, tu si. O, lepi sjaju!
Pojiš mi oči zlatnim putirom.
To mi stapamo u zagrljaju
Prozračna tela nedodirom.

То što te čežnjom ispisujem
I utapam srce u nežne boje.
To ja ljubav opisujem
U kojoj daljine ne postoje.

Foto: Labud N. Lončar
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.