Veče je čekalo dana suton
Da pokupi zadnje zrake sunca,
Skrivali smo se u polju žutom,
Ko dva jelena. Ko dva begunca.
Sami nas dvoje i mesec što je
Izranjao iz klasja ječma zrelog.
O, taj pejzaž i sve te boje
Opijale su me tog dana vrelog.
I tvoja kosa, usne, pa ćutnja.
Zagrljaj, drhtaj, polja prašna,
A onda tvoja beskrajna slutnja,
Da je sve privid. Obmana strašna…
Da će sve nestati čim oči sklopiš
I pući ko mahuna pre svog zrenja.
Kad usne s mojim žednim spojiš
U času rađanja, u šumu mrenja.
I zalud mi reči nosaše vetar
Sladunjave ko zrelih bulki šolje.
Bio sam prašnjavi suncokretar
Sa srpom od kojih drhti polje.
Veče je čekalo krik tvoj da čuje
Skrivajuć stope nam u prašini.
A otisak na usni još uvek tu je,
Il mi se to samo usnulom čini.
